јун 2022

Hipomanija – simptomi, uzroci i lečenje

Hipomanija predstavlja poremećaj raspoloženja koji je po načinu ispoljavanja suprotan depresiji.

Hipomanično raspoloženje je najčešće simptom bipolarnog poremećaja. Nažalost, manično-depresivna psihoza, kako je još poznat poremećaj, pogađa oko 24 miliona ljudi u svetu.

Hipomanična epizoda se obično manifestuje neobičnom veselošću, uzbuđenjem, ekstremnom pričljivošću, smanjenom potrebom za snom..

U narednim redovima, otkrivamo vam koji su to simptomi hipomanije.

Hipomanija – Simptomi

Specifični simptomi koji se doživljavaju tokom hipomanije mogu se razlikovati od osobe do osobe, a takođe se mogu menjati tokom vremena. Primeri hipomaničnog ponašanja i karakteristika uključuju:

• Neprikladno ponašanje, kao što su grube primedbe na nečiji račun.
• Neprimereno oblačenje.
• Hiperseksualnost, koja može uključivati postavljanje neuobičajenih seksualnih zahteva prema partneru.
• Neprikladne seksualne aktivnosti, upuštanje u afere ili trošenje mnogo novca na telefonski seks, pornografiju ili seksualne usluge.
• Preskakanje sa jedne teme na drugu i nepovezane misli.
• Smanjena potreba za snom.
• Nepromišljeno trošenje novca, kao što je kupovina automobila za koji ne postoje finansijska sredstva.
• Rizično ponačanje koje izaziva  lažni osećaj sreće.
• Neobična razdražljivost, neprijateljsko ponašanje ili agresija.

Postavljanje dijagnoze 

Dijagnostikovanje hipomanije zavisi od prisustva kombinacije ključnih simptoma.

Mora postojati uporno i neuobičajeno povišeno, razdražljivo ili eksplozivno raspoloženje praćeno neobično povećanom aktivnošću i energijom tokom većeg dela dana tokom, najmanje četiri dana uzastopno.

Raspoloženje, aktivnost i ponašanja koja su prisutna kod hipomanije jasno se razlikuju od normalnog, svakodnevnog stanja i lako su uočljivi ljudima u okolini.

Nedostatak fluktuacije i postojanosti stanja raspoloženja pomaže u razlikovanju hipomanične epizode ​​od normalne varijacije raspoloženja. Takođe je važno isključiti konzumaciju pojedinih lekova ili rekreativnu upotrebu nedozvoljenih supstanci kao mogući izvor simptoma, pre postavljanja dijagnoze hipomanije.

Hipomanija i manija

Po definiciji, određene karakteristike isključuju dijagnozu hipomanije i često upućuju na maničnu epizodu.

Na primer, simptomi psihoze — kao što su halucinacije ili deluzije — isključuju mogućnost hipomanične epizode. Pored toga, simptomi koji su toliko jaki da značajno ometaju svakodnevno funkcionisanje ili zahtevaju hospitalizaciju smatraju se maničnim.

Dok manične epizode ​​obično traju nedelju dana ili duže i mogu imati ozbiljne uticaje na druge oblasti života, hipomanične epizode ​​su malo kraće (četiri ili više dana) i često nisu dovoljno ozbiljne da utiču na posao, školu ili društveno funkcionisanje.

Bipolarna hipomanija

Da bi se dijagnostikovao bipolarni poremećaj, osoba generalno mora da doživi i depresivne i manične i/ili hipomanične epizode.

Simptomi povezani sa hipomanijom i depresijom bez manije ukazuje na bipolarni poremećaj.

Bipolarna hipomanija se smatra prisutnom kada osoba doživi najmanje tri od sledećih simptoma praćenih stalnim hiper raspoloženjem ili četiri od ovih simptoma a koji su u vezi sa stalnim razdražljivim raspoloženjem:

• Učestvovanje u aktivnostima sa velikim potencijalom za negativne posledice (kao što su trošenje, kockanje, rizično seksualno ponašanje ili rizična finansijska ulaganja).
• Osećaj intenzivne želje ka postizanju određenih ciljeva.
• Stalni nemir (poznat i kao psihomotorna agitacija).
• Mnoštvo ideja ili osećaj da se misli „utrkuju“.
• Grandiozno razmišljanje, što znači nerealne misli o sopstvenim moćima, talentima ili sposobnostima
• Smanjena potreba za snom bez osećaja umora.
• Neuobičajena pričljivost.

Hipomanija i bipolarni poremećaj se dijagnostikuju odvojeno, tako da dobijanje dijagnoze hipomanije ne znači nužno i dijagnozu bipolarnog poremećaja i obrnuto.

Uzroci hipomanije 

Hipomanija se može javiti iz različitih razloga, a neki od njih uključuju:

• Zloupotreba alkohola ili droga. Hipomanija i/ili depresija se javljaju kod 11% osoba koje konzumiraju nedozvoljene supstance i 55% osoba sa oštećenjema koja su nastala usled zloupotrebe istih.

• Promene u obrascima spavanja. Nesanica je povezana sa hipomaničnim iskustvima kod nekih osoba, posebno ako je cirkadijalni ritam konstantno poremećen. Ipak potrebno je više istraživanja da bi se potvrdilo da li problemi sa spavanjem zaista mogu uzrokovati hipomaniju.

• Depresija može biti deo bipolarnog poremećaja, ali može postojati i sama za sebe ili se javiti zajedno sa hipomanijom. U nekim slučajevima, lečenje depresije dovodi do hipomanije. Ovo se naziva hipomanija povezana sa antidepresivima i javlja se kod 0,3% do 22,4% ljudi koji koriste lekove za depresiju.

• Istraživanja na blizancima sugerišu da hipomanija može biti nasledna genetski, pri čemu je ovaj rizik veći za muškarce (59%) nego za žene (29%).

• Stes može biti okidač. Studija koja je uključivala 99 studenata u programu specijalizacije za urgentnu medicinu pokazala je da ne samo da se nivo stresa kod učenika značajno povećao tokom programa, već se i stopa hipomanije značajno povećala. Ova istraživanje sugerišu da viši nivoi stresa mogu doprineti razvoju hipomanije.

 Pojedini lekovi koji služe za lečenje depresije i anksioznosti mogu dovesti do pojave hipomanije.

Lečenje hipomanije

Lečenje se zasniva na kombinaciji farmakoterapije i psihoterapije.

Od lekova se prepisuju antipsihotici i stabilizatori raspoloženja, a u pojedinim situacijama i antidepresivi.

Kognitivno-bihejvioralna terapija ima veliki značaj u lečenju  hipomanije. Zahvaljajujući njoj identifikuju se simptomi i okidači raspoloženja, te se pacijent uči kako da se sa njima “nosi” kako bi umanjio efekte hipomaničnih epizoda.

Ukoliko ste kod sebe ili bliske osobe uočili simptome hipomaničnog raspoloženja potražite pomoć u  psihološkom savetovalištu Sana!

 

Disfunkcionalna porodica

Disfunkcionalna porodica je pojam koji se sve češće sreće u modernom dobu.

Porodica je složeni sistem u kome različite jedinke funkcionišu zasebno, ali i u celini. Ona je, zapravo, osnovna jedinica društva u kojoj se deca razvijaju, stiču navike, grade svoja uverenja i prva shvatanja o svetu oko sebe. Imajući ovo u vidu možemo slobodno da kažemo da je porodica temelj svih životnih puteva i odluka, ali i zona komfora u teškim danima.

Nažalost, ne vladaju u svim porodicama ljubav, razumevanje i dobri odnosi. Postoje i one u kojima nema brižnosti, posebno za najmlađe, te su česte partnerske svađe pred decom. Mogu ih pratiti i zlostavljanje dece od strane pojedinih roditelja. Svi ovi problemi dešavaju se kontinuirano i redovno što navodi druge članove da se prilagode takvim postupcima.

S obzirom da statistički podaci pokazuju da oko 70 odsto porodica pokazuje neke znake disfunkcionalnosti psihološko savetovalište Sana vam otkriva uzroke i posledice ovog problema.

 Zašto nastaje disfunkcionalna porodica?

Disfunkcionalne porodice prožimaju sve slojeve društva, bez obzira na kulturološki, finansijski ili intelektualni status. One su, prvenstveno, rezultat dvoje odraslih osoba, od kojih jedna obično otvoreno zlostavlja, a druga je suzavisna. Bolesti zavisnosti, takođe, su jedan od vodećih pokretača. Mada i nelečene mentalne bolesti jednog člana mogu negativno da utiču na ostale, dovodeći do sukoba.

Stilovi roditeljstva igraju važnu ulogu. Naime, tokom odrastanja ljudi često prihvataju navike i obrasce ponašanja svojih roditelja ili staratelja. Ako su u detinjstvu bili zlostavljani od strane roditelja, postoji rizik da i oni to čine svojoj deci ili da prihvate sasvim drugi stil, a to je preterana popustljivost i potpuni nedostatak kontrole nas mališanima.

Disfunkcionalna porodica se može javiti i u slučaju da su roditelji previše kritički orijentisani, perfekcionisti ili, pak, nemaju dovoljno empatije za bližnje.

 Kako prepoznati disfunkcionalnu porodicu?

Nijedna porodica nije savršena. Svaka s vremena na vreme doživljava loš period ispunjen stresom, nesuglasicama, pa i bolom. Međutim, ljubav, poštovanje, poverenje, podrška i dobra komunikacija učiniće da se svi sukobi na miran način reše. Upravo je ovo odlika zdrave porodice.

Za razliku od nje, disfunkcionalna porodica pokazuje određene karakteristike. Pored loše ili nikakve komunikacije, tu si poricanje, fizičko i psihičko zlostavljanje, nedostatak empatije i poštovanja, pa i gušenje emocija kod drugih članova koji trpe posledice života u ovakvoj porodici. Mogu se javiti i nerealna očekivanja od dece ili korišćenje dece za osvetu.

Neretko je zabranjeno da se priča prijateljima i rođacima o porodičnim odnosima. Zbog toga su prijateljstva ograničena.

Život u disfunkcionalnoj porodici je emocionalno buran

Bez obzira koji je izvor disfunkcionalnosti jedno je zajedničko – deca koja pripadaju ovim porodicama pate. Lišena brige i pažnje roditelja, kao i sigurnosti i podrške koja im je potrebna tokom odrastanja, ovi mališani često prolaze kroz detinjstvo osećajući se uplašeno, nedostojno i posramljeno. Kao rezultat toga, mnogo je veća verovatnoća da će biti povučeni i socijalno izolovani. U kasnijim godinama mogu se javiti i ljubavni problemi, usled stalnog nepoverenja i nemogućnosti da se održi dublja veza.

Disfunkcionalna porodica može da dovede i do psihičkih problema dece. Posttraumatski stresni sindrom, poremećaji ishrane, fobije, anksioznost, depresija – samo su neki od njih. Dok deca koja odrastaju uz roditelja zavisnika, često i sama krenu stranputicom.

Ma koliko delovali nerešivi svi problemi u porodici se mogu rešiti, a u tome vam može pomoći porodična psihoterapija. Zato na vreme kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.

Distimija – Hronična depresija

Distimija predstavlja blaži oblik depresije koji traje duži period. Zbog toga se naziva i trajno depresivno raspoloženje ili hronična depresija, a ranije je bila poznata pod nazivom depresivna neuroza.

Prvobitno je distimija smatrana karakternom osobinom, dok danas je u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-IV) svrstana u grupu poremećaja emocija i navedena kao ozbiljno stanje hronične depresije, koje traje najmanje 2 godine.

Prema najnovijim statističkim podacima od ovog oblika depresije pati oko 1,5 odsto svetske populacije. Pri čemu je 2 puta učestalija kod žena. Prvi simptomi se mogu javiti još u detinjstvu. Mada se obično jasno ispoljavaju u 20-im i ranim 30-im godinama.

Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam daje savete kako da prepoznate distimiju.

 Šta dovodi do distimije?

Tačan uzrok distimije nije otkriven. Zbog toga se navodi da nastaje kombinacijom naslednih, bioloških i psiholoških faktora. Svakako, ne treba zanemariti ni okruženje, jer su uticaji iz spoljašnje sredine glavni okidači problema.

Kao kod mnogih bolesti i kod hronične depresije genetika igra važnu ulogu. Naime, istraživanja pokazuju da pojedinci mogu naslediti predispoziciju za razvoj depresivnih stanja. Što znači da je veća verovatnoća da će se kod njih razviti distimija ako je u porodici već registrovan neki oblik depresije.

Kako neurotransmiteri imaju uticaj na misli, osećanja i ponašanje, disbalans u hemiji mozga dovodi do promene raspoloženja. Samim tim stvara pogodne uslove za javljanje hronične depresije. Mada se u izazivače svrstavaju i određene hronične bolesti i lekovi.

Pojedine osobe su preosetljive na dešavanja u okolini što može da uzrokuje distimiju. Takođe, sam pogled na svet, naročito nerealni stavovi o sebi i drugim ljudima predstavljaju moguće pokretače.

Različite stresne situacije i preživljenje traume su vodeći uzročnici. Tu najčešće spadaju razvod, gubitak bliske osobe, bolest, gubitak posla…

 Kako se ispoljava distimija?

S obzirom da distimiju karakterišu blagi simptomi depresije, osoba se sa njima saživi tako da normalno funkcionišu u društvu, te drugi ljudi veoma teško mogu da uoče problem.

Simptomi mogu da traju mesecima, a zatim dolazi do poboljšanja nekoliko dana ili nedelja te deluje kao da se vrti u začaranom krugu tuge i apatije. Ove znake prati bezvolja, praznina, osećaj bezvolje, kao i kompleks niže vrednosti. Vremenom, dolazi do distanciranja od okoline, kao i gubitka interesovanja za hobije, pa i svakodnevne životne aktivnosti.

Prisutni su i hronični umor i nedostatak energije koji vode ka padu koncentracije, problemima sa pamćenjem. Javljaju se i promene u apetitu, koje se najčešće ispoljavaju kroz emocionalno prejedanje.

Osobe mogu da pokažu i sarkastično, nihilistično ponašanje. Dok se pojedini okreću alkoholu i zloupotrebi psihoaktvnih supstanci.

 Kako se leči distimija?

Prvi korak na putu ka izlečenju jeste svest osobe da problem postoji. Postavljanje dijagnoze je kompleksno, pri čemu se moraju isključiti velika depresija, bipolarni poremećaj, OKP, poremećaj ličnosti, kao i određene fizičke bolesti.

Psihoterapija ima veliki značaj u lečenju. Kroz razgovor sa klijentom psiholog može ne samo da utvrdi uzroke hronične depresije, već i da ga podstakne da negativne poglede na svet zameni pozitivnim, kao i da uspešno rešava krize koje mu život donosi.

Distimija narušava normalno funkcionisanje, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Kinofobija – Strah od pasa

Kinofobija predstavlja iracionalni strah od pasa. Naziv je dobila od grčkih reči „cyno“ što u prevodu znači „pas“ i „phobos“, tj. „strah“.

U pitanju je specifična fobija, koja je u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5) svrstana u podgrupu životinjskih fobija.

Iako se strah od pauka smatra najrasprostranjenijom životinjskom fobijom, ni kinofoboju ne treba olako shvatiti. Istraživanja pokazuju da se oko 3 odsto ljudi u svetu sa njom suočava. Problem je dodatno izražen zbog velikog broja kako lutalica, tako i vlasničkih pasa koje srećemo gotovo svakog dana na ulicima, u parkovima i drugim mestima.

S obzirom da kinofobija otežava normalno funkcionisanje psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju na moguće pokretače problema.

Šta izaziva strah od pasa?

Kinofobija se obično javlja u detinjstvu. Mada nije isključeno da se pojavi i u kasnijim godinama pod uticajem različitih bioloških, genetskih, psiholoških i faktora okoline.

Glavni pokretač smatra se traumatično isksutvo, koje može biti lično, indirektno ili informativno. Lično iskustvo podrazumeva negativni susret sa psom kao što je ujed. Indirektno je, zapravo, iskustvo posmatranja kada vidite da je neku osobu krvoločki napao pas. Dok se informativno sastoji u prenošenju susreta drugih ljudi sa psima ili čitanja u novima o tome. Često se roditelji služe ovim kako bi zaplašili decu ili, pak, preneli svoje strahove, čime se stvaraju uslovi za ravoj kinofobije.

Istraživanja pokazuju da strah od pasa ima genetsku osnovu. Što znači da je veća verovatnoća da će javiti ukoliko je u porodici već registrovana neka vrsta fobije. Takođe, veću sklonost ka njenom razvoju imaju ljudi koji pate od drugih psihičkih problema, kao što su depresija, generalizovana anksioznost, opsesivno-kompulzivni poremećaj.

‌‌Pokretači mogu biti i promene u funkciji mozga, kao i sam sklop ličnosti.

Simptomi i okidači kinofobije

Osobe koje pate od kinofobije ispoljavaju simptome straha kada ugledaju psa, čak i ako je na povodcu ili u ograđenom prostoru. Kod pojedinih ljudi dovoljno je da čuju lajanje ili da ugledaju sliku psa, dok je nekima okidač i samo razmišljanje o psima.

Karakteristični simtpomi su znojenje, drhtanje, otežano disanje i ubrzani rad srca. Zatim, mučnina vrtoglavica, uznemireni stomak.

Fizičke simptome prate emocionalni. Tu spadaju napadi panike, anksioznost, osećaj gubitka kontrole. Zbog toga se javlja i potreba da se izbegnu sve situacije u kojima postoji mogućnost da se susretnu sa psima. Kao posledica toga nastaje socijalna distanca. Vremenom, mogu se razviti i depresija pa i suicidne misli.

Kako se leči kinofobija?

Nažalost, samo 10 odsto ljudi koji imaju iracionalni strah od pasa potraži pomoć stručnjaka. Što je velika greška, jer on neće nestati sam od sebe.

Psihoterapija ima važnu ulogu u rešavanju kinofobije. Pri čemu se primenjuje više metoda. Terapija izloženosti je najčešći tretman. Kao što naziv kaže, obuhvata postepeno izlaganje objektu straha, u ovom slučaju psima. U početku se predlaže gledanje video zapisa i fotografija na kojima su psi, da bi se prešlo na direktni kontakt sa njima.

Kognitivno bihejvioralna terapija je druga metoda koja se koristi u lečenju. Cilj ovog pristupa jeste razvijanje osećaja kontrole nad svojim mislima i emocijama, kao i napuštanje nerealnih razmišljanja.

Oslobodite se straha od pasa, kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.

Ergofobija – Strah od rada

Ergofobija predstavlja iracionalan i intenzivan strah od rada ili obavljanja poslovnih zadataka. Na to ukazuje i sam naziv koji potiče od grčkih reči “ergon”, što znači rad, posao i “phobos”, tj. strah.

Strah od posla se može opisati i kao opšti strah od preuzimanja odgovornosti pri radu. Pri čemu nije vezan za objekat ili osobu. Često dolazi i u kombinaciji sa drugim strahovima i poremećajima, kao što je strah od donošenja pogrešnih odluka, socijalna fobija, generalizovani anksiozni poremećaj.

Iako se smatra posledicom modernog doba, ergofobija je, zapravo, bila poznata još u davna vremena, ali je smatrana lenjošću. Tako ju je William Upson definisao kao “umetnost lenjosti” i “morbidnog straha ili mržnje prema radu”. Kada je 70-ih godina uveden burn out sindrom tumačena je kroz odlike sagorevanja na poslu.

Odnosno, kroz fizičku i emocionalnu iscrpljenost, povezanu sa negativnim stavovima koji proističu iz intenzivnih interakcija u radu sa ljudima. Da bi danas bila posmatrana kao zasebni problem.

S obzirom da poslovni svet čini važan deo života svakog odraslog čoveka psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate ergofobiju.

Šta izaziva strah od rada?

Ergofobija se javlja kako kod ljudi koji su već bili u radnom odnosu, tako i kod onih koji nikada nisu radili. Obično se povezuje sa traumatičnim iskustvo na poslu. Uznemiravanje, zlostavljanje, mobing od strane nadređenih, povreda na radu – samo su neki od čestih pokretača. Mada uzročnik može biti i trauma iz detinjstva.

Kao okidač se navodi i strah od odbijanja. Naime, osobe koje su iznenada dobile otkaz ili više puta odbijane na intervijuima razvijaju fobiju od zapošljavanja. Takođe, shizofrenija je u pojedinim sitacijama  okidač, jer ona dovodi do straha od društvenih situacija, samim tim onemogućava obavljanje posla.

Pojedini lekovi, stres, kao i problemi sa spavanjem mogu biti pokretači problema. Veći rizik od razvoja ergofobije imaju depresivne osobe.

Kako prepoznati strah od posla?

Osoba koja pati od ergofobije ispoljava anksioznost na poslu. Već pri samoj pomisli na rad mogu se javiti napadi panike. Imajući ovo u vidu ne čudi što na sve načine se trudi da izbegne odlazak na posao.

Uz nelagodu prisutni se i fizički simptomi, kao što su vrtoglavice, mučnine, preznojavanje, lupanje srca. Zatim, potreba da se traži smisao u svemu, osećaj da treba pobeći iz trenutne situacije. Vremenom se može razviti i depresija, te se stanje dodatno komplikuje.

Nije redak slučaj da osoba koja se suočava sa strahom od posla krene sa prekomernom upotrebom alkohola, lekova ili nekih drugih ilegalnih psihoaktivnih supstanci, te su bolesti zavisnosti česti pratioci ove fobije.

Kako ergofobija utiče na celokupni život?

Baš kao svaka druga fobija, tako i strah od posla narušava kvalitet života. U ovoj situaciji je problem dodatno izražen jer direktno utiče na finansije i nemogućnost održavanja kontakta sa ljudima. Što za posledicu može imati loše prodične odnose, pa i rastanak.

Ergofobija je problem koji ne treba olako shvatiti, jer je za lečenje potrebna pomoć psihologa. Zato ako ste primetili kod sebe ili bliske osobe neki od njenih simptoma kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.