Izbegavajući poremećaj ličnosti
Izbegavajući poremećaj ličnosti predstavlja vrstu poremećaja koji karakteriše osećanje tenzije, nesigurnosti i inferiornosti. U pitanju su trajni obrasci ponašanja koji se razvijaju iz potrebe da se osoba dopadne drugima i da bude prihvaćena od strane drugih ljudi.
Problem je uočen još početkom 20. veka. Na osnovu pacijenata koji su patili od ovog poremećaja, švajcarski psihijatar Eugen Bleuler je 1911. godine prvi opisao simptome u svom delu “Dementia Praecox: Or the Group of Schizophrenias”. Međutim, naučnici su u početku izbegavajuće i šizoidne obrasce često mešali, pa i poistovećivali ih, sve dok nemački psihijatar Kretschmer 1921. nije napravio jasnu razliku.
S obzirom da poslednja istraživanja pokazuju da izbegavajući poremećaj ličnosti pogađa oko 2,2 odsto svetskog stanovništva psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju kako da ga prepoznate.
Zašto nastaje izbegavajući poremećaj ličnosti?
Tačan uzrok do danas nije jasno definisan. Zbog toga se smatra kombinacijom socijalnih, genetskih i psiholoških faktora. Pojedini stručnjaci ističu da nasledni karakter, te je veća verovatnoća da se javi kod ljudi u čijoj porodici je već registrovan. Mada ova tvrdnja nije dokazana.
Glavni pokretači su, zapravo, faktori iz okruženja. Posebno oni iz detinjstva igraju važnu ulogu. Zapostavljanje od strane jednog roditelja, odbacivanje, partnerske svađe pred decom, samo su neki od uzročnika. Deca iz ovakvih porodica u kasnijim godinama, kada treba da pronađu partnera, ispoljavaju strah zbog prošlog iskustva roditeljskog ili vršnjačkog odbijanja.
U pogledu psiholoških faktora, temperament deteta, kao i razvoj ličnosti, mogu biti presudni izazivači izbegavajućeg poremećaja ličnosti.
Karakteristike izbegavajućeg poremećaja ličnosti?
Hronični osećaj neadekvatnosti i ekstremna osetljivost na tuđe mišljenje karakteristični su znaci. Osobe sa ovim poremećajem sebe vide kao neprikladne te izbegavaju kontakte sa ljudima kako ne bi bile odbačene ili ponižene. Dok se u kontaktu sa novim, nepozantima, javlja anksioznost, pa i napadi panike.
Stid je još jedna karakteristika poremećaja, a često ga prati i manjak samopouzdanja. Iz straha da će biti ponovo napušteni ne žele da izgrade dublje odnose, a zbog strah od kritike neradno preuzimaju stvari na svoju odgovornost i ne uključuju se u nove aktivnosti.
Nije redak slučaj da se jave simptomi određenih fobija, kao što su agorafobija, socijalna fobija i hipohondrija. Upravo ove fobije dodatno vode izbegavanju kontakta sa ljudima.
Kako se leči izbegavajući poremećaj ličnosti?
Kako se manifestuje kaodugotrajan obrazac ponašanja izbegavajući poremećaj ličnosti se najčešće dijagnostikuju u odraslom dobu. Ipak, to ne znači da je izlečenje nemoguće, već je čitav proces znatno duži.
Vodeći deo lečenja se zasniva na psihoterapiji. Ona ima zadatak da promeni godinama iskrivljene obrasce mišljenja, osećanja i ponašanja, Istovremeno, da pomogne osobi da sagleda stvarnu sliku sveta oko sebe, te da razvije adekvatniji pristup rešavanju problema, koji polazi od novoizgrađenih uverenja o sopstvenoj adekvatnosti.
Lečenje ljudi sa ovim poremećajem je najefikasnije kada su i članovi porodice uključeni. Što znači da je pored individualne, neophodna i porodična terapija.
Izbegavajući poremećaj ličnosti može da naruši kvalitet života, zato na vreme potražite pomoć kliničkog psihologa Mr Ane Gligorić u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kapgrasov sindrom
Kapgrasov sindrom spada u paranoidna stanja koje karakteriše pogrešno prepoznavanje bliske osobe i čvrsta zabluda da je ona zamenjena dvojnikom.
Stanje je nazvano po Džozefu Kapgrasu koji ga je prvi opisao 1923. godine. Ovaj francuski psihijatar imao je pacijentkinju, gospođu Makabre, koja je uporno tvrdila da su dvojnici zauzeli mesto njenog muža i drugih ljudi koje je poznavala. Zbog toga je Kapgras bolest nazvao “”l’illusion des sosies” što u prevodu znači “iluzija sličnih”.
U početku je Kapgrasov sindrom posmatran simptomom drugih mentalnih problema, kao što je shizofrenija. Da bi danas bio svrstan u neurološke poremećaje.
S obzirom da se veoma retko javlja ne postoje detaljna istraživanja o njemu. Ipak, utvrđeno je da češće oboljevaju osobe srednjih godina, pre svega žene koje već imaju narušeno mentalno zdravlje.
Šta izaziva Kapgrasov sindrom?
Tačan uzrok Kapgrasovog sindroma još uvek nije otkriven. Naučnici smatraju da je njegovo postojanje posledica prekida u nervnom sistemu. Naime, kada ugledamo lice neke osobe centralni nervni sistem skenira njegove crte. Zatim prenosi emocionalne informacije vezane za to lice, omogućavajući nam da prepoznamo ili ne osobu koju smo ugledali.
Kako se sindrom ispoljava pogrešnim prepoznavanjem bliske osobe tumači se prekinutom vezom u nervnom sistemu. Obično je prekid nastao usled oštećenja mozga pri fizičkoj povredi. Ovu teoriju potvrđuju i statistički podaci. Prema istraživanjima trećina registrovanih slučajeva Kapgrasovog sindroma jeste kod osoba koje su pretrpele oštećenja na mozgu.
Druga grupa naučnika ističe da su pokretači isti kao kod Alchajmerove bolesti i demencije. Razlog ovoj tvrdnji leži u činjenici da sve 3 bolesti menjaju način na koji osoba doživljava svet oko sebe.
Bolesti zavisnosti, takođe, mogu da pokrenu problem. Mada se Kapgrasov sindrom vezuje i za pojedine mentalne bolesti.
Kako se manifestuje Kapgrasov sindrom?
U početku se javlja ubeđenje da se u telu samo jedne, bliske osobe nalazi neko drugi. Obično je to emotivni partner ili jedan od roditelja.
Nakon izvesnog vremena stanje postaje složenije, te sa razvojem bolesti dolazi do pogoršanja simptoma. Odnosno, oboleli počinje da veruje da su i ostali članovi porodice, kao i bliski prijatelji, “zamenjeni dvojnicima”.
Zablude su toliko intenzivne da su frustrirajuće i zbunjujuće za obolelog, a u isto vreme su nejasne i uznemirujuće za njegovu porodicu. Na emocionalnom planu oboleli doživljava snažnu traumu, jer “osoba koja je njemu bliska zamenjena je potpunim strancem”. Kao posledica traumatičnog doživljaja često se javlja niz negativnih emocija koje su karakteristične za paranoidni poremećaj ličnosti, ali i anksioznost.
Da li se Kapgrasov sindrom može izlečiti?
Ne postoji lek za Kapgrasov sindrom, ali se može držati uz odgovarajuću terapiju. Lečenje zavisi od uzročnika problema.
Važnu ulogu ima i psihoterapija. Zahvaljujući terapiji prihvatanja i potvrđivanja napetost i anksioznost se ublažavaju, jer pacijent dobija osećaj sigurnosti da dvojnik-prevarant nije tu da ga povredi.
U cilju razumevanja problema i prepoznavanja simptoma neophodno je i porodično savetovanje.
Ukoliko vaš voljeni pati od Kapgrasovog sindroma potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Emocionalno prejedanje
Emocionalno prejedanje je veliki problem modernog doba.
Hrana je potreba svakog čoveka. Uživanje u omiljenim đakonijama i slasnim zalogajima, neretko, dovede do prekomernog unosa. Prejedanje je česta pojava na velikim slavljima i u vreme praznika. Međutim, problem nastaje kada ova pojava poprimi epizodni karakter. Odnosno, kada postane obrazac ponašanja čak i u slučaju da glad ne postoji. Tada je reč o komplulzivnom prejedanju, kako se još emocionalno prejedanje naziva.
S obzirom da spada u jedan oblik poremećaja ishrane psihološko savetovalište Sana vam otkriva uzroke koji dovode do problema.
Zašto nastaje emocionalno prejedanje?
Poremećaji ishrane, uključujući i emocionalno prejedanje, veoma su kompleksni. To znači da su izazvani kombinacijom brojnih faktora.
Ipak, kod komplulzivnog prejedanja glavni pokretač je stres. Brz način života donosi brojne stresne situacije, te telo pojačano luči kortizol. Ovaj, pak, hormon stvara želju za slanim, slatkim i masnim namirnicama, jer one daju dodatnu energiju organizmu i dovode do trenutnog osećaja zadovoljstva. Ukoliko stres traje dugo, vremenom sve više raste potreba za prekomernim unosima hrane, što povećava opasnost od pojave poremećaja prejedanja.
Usamljenost je još jedan od čestih okidača za emocionalno prejedanje. Osećaj praznine i tuge koji ispunjavaju telo mnogi pokušavaju da zamene omiljenim jelom, tražeći emotivnu utehu u hrani.
Navike iz detinjstva, takođe, mogu biti pokretač problema. Naime, odnos prema hrani koji su nam “usadili” roditelji nesvesno prenosimo u sadašanjost. Tako, na primer, nagrađivanje dece slatkišima kada budu dobra, često se primenjuje kao ponašanje u odraslom dobu, tj. mnogi hranu koriste kao nagradu nakon dobro urađenog posla.
Kako prepoznati emocionalno prejedanje?
Kompulzivno prejedanje karakteriše ne samo prekomerni, već i nekontrolisani unos hrane. Najčešće se radi o visokokaloričnim, nezdravim namirnicama. Prepoznaje se i po brzini unosa.
Osobe koje pate od od ovog poremećaja jedu u žurbi, sve do osećaja neprijatne sitosti. Kada on nastupi javlja se osećaj krivice, stida, pa i gađenja prema samom sebi. Što vodi ka sakrivanju od drugih. Zapravo, emocionalno prejedanje se u većini slučajeva odvija daleko od javnosti, pa i od očiju bližnjih. Dok se hrana sakriva na najneobičnijim mestima.
Poremećaj se može prepoznati i po velikoj posvećenosti planiranju obroka, koje je u tolikoj meri detaljno da se druge obaveze podređuju vremenu za prejedanje.
Emocionalno prejedanje se vezuje i za veliku pažnju za izgled. S obzirom da ove osobe imaju manjak samopouzdanja veoma su zabrinuti za svoju telesnu težinu i postaju uznemireni kada primate da dobijaju na težini. Zbog loše slike o sebi često drže rigorozne dijete. Novi režim ishrane ne samo da šteti zdravlju, već obično se završi ponovnim prejedanjem, što vodi ka većem nezadovoljstvu, pa i frustraciji.
Kako pobediti emocionalno prejedanje?
Otkrivanje situacija koje dovode do prejedanja je ključno za rešavanje problema. Stručnjaci savetuju da vodite dnevnik ishrane. U njega treba upisivati sve što ste jeli, kao i šta je izazvalo potrebu za određenom vrstom namirnice i kako ste se tada osećali.
Vremenom ćete uočiti obrazac ponašanja, koji će vam pomoći da kontrolišete svoju želju.
Ukoliko je problem kompleksniji i ne možete se sami izboriti sa njim potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Gaslajting
Gaslajting predstavlja proces u kome neko pokušava da manipuliše bliskom osobom, ubeđujući je u sve suprotno od onoga što oseća ili govori. Obično se sreće među partnerima, mada nije redak slučaj da se javi i u prijateljskim odnosima.
Naziv potiče od istoimene predstave britanskog dramskog pisca Patrika Hamiltona iz 1938. godine u kojoj suprug pokušava da izludi svoju ženu zatamnjujući svetla u njihovom domu. Kada ona pomene da se osvetljenje promenilo suprug to poriče navodeći ženu da pomisli da je izgubila razum. Šest godina od pojave predstave snimljen je i film u kom je glumila čuvena Ingrid Bergman. Upravo je on podstakao naučnike da u narednim decenijama istraže gaslajting pojavu.
Kako gaslajting funkcioniše?
Gaslajting je oblik manipulacije koji se često javlja u nasilnim vezama. Zapravo, to je prikrivena vrsta emocionalnog zlostavljanja gde manipulatori (nasilnici) obmanjuje mete, stvarajući lažnu priču. Na taj način ih teraju da dovode u pitanje svoje procene, mišljenja, samopoštovanje. Da bi na kraju, žrtve gaslajtinga počele da se osećaju nesigurno u vezi svoje percepcije sveta.
Stručnjaci smatraju da u osnovi ovakvog ponašanja leži želja za kontrolom i stavljanjem bliske osobe u potčinjeni položaj kako bi se osetili moćnim. Zbog toga se ova pojava vezuje za ljude koji pate od određenih psihičkih poremećaja. To su pre svega narcisoidni poremećaj ličnosti i granični poremećaj ličnosti.
Kako prepoznati gaslajting?
Osoba koja koristi gaslajting često je patološki lažov. Što znači da otvoreno laže i nikada ne odustaje od svoje priče. Čak i kada joj iznesete dokaz da nije u pravu reći će da izmišljate stvari ili da se to nikada nije dogodilo.
Druga česta tehnika kojom se služi jeste širenje glasina o vama i ogovaranja pred drugima. Naime, pretvaraće se da je zabrinut za vas, a zapravo će drugima pričati kako izgledate emocionalno nestabilno. Sa druge strane vama će govoriti da ljudi, iz vašeg bliskog okruženja, govore loše o vama, a pojedini i da misle da ste “ludi”.
Diverzija je svojstvena gaslajtingu. Umesto da daju odgovor na vaše pitanje kojim ste ih suočili sa nečim što su rekli ili uradili, ovi ljudi skreću temu postavljenjem pitanja. Ne samo da vam time skreću misli, već vas dovode u stanje da preispitate da li ste trebali uopšte da pokrećete temu.
Prebacivanje krivice je još jedna uobičajena taktika. Iz svake diskusija proizilazi da ste vi krivac za nešto što se dogodilo. Čak i kada pokušate da razgovarate o tome kako se osećate zbog ponašanja nasilnika, oni su u stanju da izokrenu razgovor tako da se na kraju i pitate da li ste vi, zaista, uzrok njihovog lošeg ponašanja.
“Smiri se”, “Preteruješ”, “Zašto si tako osetljiv” – ove i slične izjave često koriste gaslajteri kako bi minimizirali vaša osećanja. Što kao rezultat ima da i sami umanjujete vrednost svojih misli, osećanja ili uverenja.
Ponekad, kada je prozvana osoba koja primenjuje ovu manipulativnu tehniku koristi saosećajne reči kao oružje. Odnosno, kako bi pokušala da izgladi situaciju. Bez obzira što ste se i ranije suočili sa istim ponašenjem reči poput “Znaš koliko te volim. Nikada te namerno ne bih povredio” mogu vas navesti da je ponovo pustite u svoj život.
Ukoliko ste pali pod uticajem gaslajtera psihološko savetovalište Sana vam može pomoći da naučite kako da se nosite sa njim.
Pročitaj Više