Strah od samoće
Strah od samoće predstavlja anksiozni poremećaj povezan sa osećajem usamljenosti.
Iako je usamljenost nakon napornog dana dobra, čovek je socijalno biće te ima izraženu želju da bude okružen ljudima. Kontakt sa drugima, povezanost, ljubav i bliskost jesu prirodne potrebe koje leže u karakteru svakog. Samim tim njihov nedostatak stvara nelagodu i patnju.
Kako su ovi efekti kratkotrajni, ne mogu da naruše kvalitet života. Problem nastaje kada preovlada iracionalni strah da ćemo ostati sami, čak i na kratko, koji prerasta u fobiju poznatu pod nazivom eremofobija.
Ime potiče od grčke reči “erēmia” koja u prevodu znači “pustinja”, tj. mesto na kome nema drugih ljudi. Što je i najbolji opis ljudi koji pate od nje.
Zašto se javlja strah od samoće?
Eremofobija spada u specifične fobije, pa tačan uzrok nije u potpunosti otkriven. Zbog toga postoje različite teorije o faktorima koji dovode do nje.
Prema jednoj grupi naučnika strah od usamljenosti je posledica evolutivnog razvoja čoveka. Naime, pojedine fobije su bile sasvim opravdane u stara vremena, usled tadašnjih uslova života. Tako je strah od insekata u antičkoj Grčkoj bio normalna pojava jer su ove životinje u to doba predstavljale veliku opasnost za ljude. Na osnovu toga eremofobija se povezuje sa strahom za život, jer sam čovek bio je lak plen za napadače, pa i za životinje.
Druga grupa ističe da je strah od samoće stečen. Odnosno, da je rezultat preživljene traume. Osećaj bespomoći koji se tada javio generalizuje se na svaku kasniju situaciju vezanu za samoću. Obično se razvija kod osoba koje su u detinjstvu zanemarivane od strane roditelja ili bile napuštene. Takođe, zlostavljenje može da bude uzrok ovog problema.
Kako se manifestuje strah od samoće?
Osobe koje pate eremofobije nastoje da u svakom trenutku budu okružene ljudima. Problem nastaje kada ne mogu da stupe u kontakt sa njima. Tada se javljaju napadi panike koji su praćeni fiziološkim simptomima usled suočavanja sa svojim strahom. Preznojavanje, vrtoglavica, glavobolja, ubrzan rad srca ili problemi sa disanjem – karakteristični su znaci. Slede ih mučnina, bol u grudima, sušenje ustiju, pa i zujanje u ušima i dezorijentacija.
U ekstremnim slučajevima dolazi do potpune zavisnosti od ljudi iz okruženja. Da bi ih zadržali uvek u svojoj blizini postaju vešti manipulatori. Ovakvo ponašanje često ima suprotni efekat, te bliski prijatelji polako se udaljavaju od njih.
Strah od samoće se može razviti i kada osoba nije fizički sama. U toj situaciji nastupaju opsesivne misli koje navode na mogućnost šta će biti ako ostanu sami. Što za posledicu ima zamagljivanje sposobnosti rasuđivanja i racionalizacije, te nastanak velike teskobe.
Kako pobediti eremofobiju?
Strah od samoće narušava kvalitet života, a vremenom može da preraste u strah od smrti.
S obzirom da predstavlja ograničavajući faktor za napredovanje i normalno funkcionisanje, veoma važno potražiti stručnu pomoć.
Cilj psihoterapije jeste otkrivanje uzroka koji su doveli do straha. Istovemeno, kognitivna rekonstrukcija ima zadatak da izmeni nerealna uverenja i učini ih prilagodljivijim stvarnosti i očekivanjma prema sebi i okolini.
Nemojte da dozvolite da vam strah od samoće određuje kako ćete živeti, potražite na vreme pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Enureza – Umokravanje kod dece
Enureza je poznatija kao mokrenje u krevet.
Noćno mokrenje u krevet, najčešći je tip poremećaja eliminacije mokraće. Dnevno umokravanje se naziva dnevna enureza. Neka deca se umokravaju samo noću ili danju, a neka imaju kombinaciju ova dva oblika. Enureza se ne dijagnostikuje osim ako dete nije starije od 5 godina.
Koji su simptomi enureze?
Glavni simptomi enureze uključuju:
- Ponovljeno mokrenje u krevet,
- Umokravanje u odeći,
- Umokravanje najmanje dva puta nedeljno tokom otprilike tri meseca.
Šta uzrokuje enurezu?
Mnogi faktori mogu biti uključeni u razvoj enureze kod dece.
Nehotično ili nenamerno oslobađanje urina može biti rezultat:
- Male bešike,
- Perzistentne infekcije urinarnog trakta,
- Teškog stresa,
- Kašnjenja u razvoju koja ometaju učenje samostalnog odlaska u toalet.
Dobrovoljna ili namerna enureza može biti povezana sa drugim mentalnim poremećajima, uključujući poremećaje ponašanja ili emocionalne poremećaje kao što je anksioznost.
Čini se da se enureza takođe javlja u porodicama gde je problem kod oca ili majke već postojao u detinjstvu, što sugeriše da sklonost ka ovom poremećaju može biti nasledna (prenošena sa roditelja na dete, posebno sa očeve strane).
Pored toga, učenje deteta da samostalno odlazi u toalet, koje je bilo prisilno ili započeto kada je dete bilo premlado, može biti faktor u razvoju enureze. Deca sa enurezom se često opisuju kao “veliki spavači” koja ne uspevaju da se probude zbog potrebe za mokrenjem ili kada im je bešika puna.
Koliko je česta enureza?
Enureza je uobičajen problem u detinjstvu. Procene sugerišu da 7% dečaka i 3% devojčica od 5 godina imaju enurezu. Ovi brojevi pokazuju oscilaciju na 3% dečaka i 2% devojčica do 10. godine.
Većina dece preraste ovaj problem kada postanu tinejdžeri, sa samo oko 1% muškaraca i manje od 1% žena koje imaju ovaj poremećaj u dobi od 18 godina i kasnije.
Kako se dijagnostikuje enureza?
Prvo, lekar će uzeti anamnezu i obaviti fizički pregled kako bi isključio bilo kakav medicinski poremećaj koji može izazvati oslobađanje urina, što se naziva inkontinencija.
Laboratorijski testovi se takođe mogu obaviti, kao što su analiza urina i krvi za merenje šećera u krvi, hormona i funkcije bubrega. Fizička stanja koja mogu dovesti do inkontinencije uključuju dijabetes, infekciju ili funkcionalni ili strukturalni defekt koji uzrokuje blokadu urinarnog trakta.
Enureza takođe može biti povezana sa određenim lekovima koji mogu izazvati konfuziju ili promene u ponašanju kao neželjeni efekat. Ako se ne pronađe fizički uzrok, lekar će postaviti dijagnozu enureze na osnovu simptoma i trenutnog ponašanja deteta.
Stres kao okidač?
Stresan događaj u životu mlade osobe ponekad može izazvati mokrenje u krevet. Sukob kod kuće ili u školi može dovesti do umokravanja vašeg deteta noću.
Drugi primeri situacija koje mogu biti stresne za decu i mogu izazvati incidente mokrenja u krevetu uključuju: rođenje brata i sestre preseljenje u novi dom…
Razgovarajte sa svojim detetom o tome kako se oseća. Razumevanje i saosećanje mogu mu pomoći da prihvati bolje svoju situaciju, što može da stavi tačku na mokrenje u krevet u mnogim slučajevima.
Veoma je bitno da se uzdržite od kažnjavanja vašeg deteta zbog mokrenja u krevet. Važno je sa njima imati otvorene i iskrene razgovore o postojećem problemu. Uveravanje deteta da će to na kraju prestati i da je samo prolaznog karaktera, može biti od velike pomoći. Takođe, dobro je dozvoliti i podsticati svoje dete da preuzme onoliko odgovornosti koliko je primereno njegovom uzrastu. Na primer, držite suv peškir pidžamu i donji veš pored kreveta u koje se dete može presvući ako se probudi mokro. Zajednički rad pomaže da se stvori okruženje koje će biti podrška detetu u prevazilaženju problema.
Iako mokrenje u krevet može biti normalno kod mlađe dece, razgovarajte sa svojim pedijatrom ako je vaše dete starije od 5 godina i još uvek ima problem barem nekoliko puta nedeljno. Budite svesni i toga da umokravanje može prestati samo od sebe, onog momenta kada dete uđe u pubertet.
Ukoliko vam je potrebna pomoć i podrška psihologa, jer mislite da problem sa umokravanjem kod svog deteta ne možete da rešite sami, budite slobodni da nas kontaktirate.
Pročitaj Više
Pervazivni razvojni poremećaji
Pervazivni razvojni poremećaji predstavljaju grupu neuropsihijatrijskih poremećaja koji se javljaju u detinjstvu. Odnosno, prvi simptomi se ispoljavaju do 5. godine života. Karakteriše ih usporenje i devijacija u oblasti socijalnog i kognitivnog razvoja, naročito u oblasti razvoja govora i jezika.
Prvi put se pojavljaju pod objedinjenim nazivom u klasifikaciji Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje 1980. godine.
Koji su najpoznatiji pervazivni razvojni poremećaji otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Autizam
Prema definiciji autizam je „razvojno organsko oštećenje mozga koje se manifestuje nemogućnošću razvoja jezika i ostalih oblika društvene komunikacije“.
Kada su u pitanju pervazivni razvojni poremećaji, autizam je najviše istraživan, ali tačan uzrok još uvek nije otkriven, te se smatra da ga izaziva više faktora.
Iako nije utvđen gen koji pokreće poremećaj, genetika ima važnu ulogu. Što znači da u pojedinim porodicima postoji obrazac javljanja.
U izazivače problema ubrajaju se i medicinski problemi, komplikacije u toku trudnoće i na porođaju, kao i toksično okruženje i izloženost hemikalijama.
S obzirom da postoje oštećenja u socijalnoj interakciji autistične osobe ne ostvaraju kontakt očima tokom razgovora sa drugima. Takođe, ispoljavaju određenu netipičnu gestikulaciju, izraze lica, položaj tela. Nisu u mogućnosti da se dublje povežu sa ljudima, te nemaju potrebu da sa njima dele radost i tugu.
U autizmu izražena su i oštećenja u komunikaciji koja se manifestuju kašnjenjem, pa i potpunim izostankom razvoja govora.
Repetitivni i stereotipni modeli ponašanja se prepoznaju kratkim ili preteranim interesovanjem na određene aktivnosti ili sadržaje, neobičnim igranjem sa igračkama, netipičnom vezanošću za predmete, ali i repetitivnim motornim pokretima poput uvrtanja ruku, prstiju ili ljuljanja.
Ove simptome prate nagle promene raspoloženja, povišena ili snižena osetljivost na zvuk, svetlost i dodir, hiperaktivnost ili pasivnost.
Pervazivni razvojni poremećaji koji se mogu javiti nakon 5. godine
Aspergerov sindrom predstavlja kompleksni poremećaj koji se ispoljava poteškoćama u društvenoj interakciji i ograničenim, stereotipnim interesima i aktivnostima. Za razliku od autizma nema zastoja u komunikativnom i kognitivnom razvoju.
Deca sa Aspergerovim sindromom, zapravo, su na prvi pogled, ista kao i svi mališani u tom uzrastu. Ona nisu povučena u društvu, već rado prilaze drugima. Međutim, primetna je smanjena empatija. Čak i kada s godinama nauče kako da reaguju u određenim situacijama, neće moći da shvate zašto je neko uznemiren ili tužan.
Nedostatak saosećanja, ali i abnormalna neverbalna komunikacija koja se manifestuje čudnim izrazima lica, neprirodnim pozama i ponavljanjem pokreta, utiče na održavanje prijateljstva.
Iko se govor razvija bez kašnjenja, on je „formalan“, sa sintaksičkim nedoslednostima, a teme pričanja su neobične. Kako mozak „Aspergera” obrađuje mnogo veću količinu informacija iz spoljašnje sredine nego drugih ljudi, reagovanje je netipično, a u većini slučajeva drže se ustaljenje dnevne rutine.
Osobe koje pate od ovog pervazivnog razvojnog poremećaja često su natprosečne inteligencije, ali im je sfera interesovanja sužena.
Tačan uzrok nastanka nije otkriven, te se kao i kod autizma smatra da je za njega zaslužna genetika i spoljašnji faktori, posebno oni kojima je beba izložena u trudnoći.
Retov sindrom
Retov sindrom je težak oblik pervazivnog razvojnog poremećaja, koji se javlja kod devojčica.
Prepoznatljivi simptom jeste tzv. „pokreti pranja ruku”. On se manifestuje spajanjem šaka uz pokrete gnječenja, ceđenja i preplitanja prstiju koji su slični kao pri pranju. Stečene kognitivne sposobnosti i govor propadaju, a hod postaje nesiguran i teturav. Česti su i epileptični napadi, kao i problemi sa disanjem.
Osobe sa Retovim sindromom imaju dobar apetit, ali su veoma mršave. Dok se tokom razvoja javljaju i deformiteti stopala i kičme, te su invalidiska kolica neophodna. Nažalost, ne dožive punu starost, već ranije umiru.
Pervazivni razvojni poremećaji nisu izlečivi, ali odgovarajući lekovi i kognitivno bihejvioralna terapija mogu da obezbede kvalitetan život.
Ukoliko ste uočili nedoslednosti u razvoju vaašeg mališana potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od igle – Tripanofobija
Strah od igle odnosno tripanofobija je česta fobija. Obično se odnosi na dečiji uzrast. Mada statistički podaci pokazuju da od nje pati oko 10 odsto odrasle svetske populacije.
U proseku čovek se tokom života susretne sa iglom 165 puta. Ovaj broj je mnogo veći ukoliko je bio nekad hospitalizovan. Iako nikom nije prijatan taj osećaj, nelagodu brzo prebrode.
Međutim, problem nastaje kada je ona toliko izražena da dovodi do izbegavanja posete lekaru, čak i kada je njihovo zdravstveno stanje ozbiljno narušeno. Tada je reč o strahu od igle.
Tripanofobija predstavlja specifičnu fobiju vezanu za svaku medicinsku proceduru koja uključuje igle. Najčešće je srećemo pri davanju injekcija. Iracionalni strah se javlja i prilikom vakcinacije, davanja krvi, primanja infuzija, pa i kod anestezije pri popravci zuba. Zbog toga strah od igle i strah od zubara imaju uzročno-posledičnu vezu.
S obzirom da se o ovoj vrsti fobije retko govori, a mnogi nisu ni svesni da je imaju, psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da je prepoznate.
Zašto nastaje strah od igle?
Naučnici još uvek nisu utvrdili tačan uzrok, te se smatra da strah od igle, kao i druge specifične fobije, nastaje pod uticajem grupe faktora.
Svakako, negativno iskustvo u prošlosti koje uključuju igle ili medicinske procedure ima presudni uticaj. Istraživanja su otkrila da je ovaj strah češći kod ljudi koji imaju hronična stanja koja zahtevaju injekcije.
Genetika, takođe, ima važnu ulogu. Iako se sa sigurnošću ne može tvrditi, strah od igle je, prema brojnim studijama, nasledan. Naime, oko 80 odsto odraslih koji se sa njim suočava ima već jednog člana u svojoj porodici sa istim problemom. Mada mnogi stručnjaci ističu da nije u pitanju nasleđe, već da je strah “naučen”.
Jedna grupa psihologa ističe evolucione uticaje. U davna vremena, pre otkrića modernih antibiotika, ubod od igle često je dovodio do komplikacija, pa i fatalnog ishoda. Zato se tripanofobija posmatra kao evoluciona adaptacija na preživljavanje.
Koji su simptomi straha od igle?
Anksioznost je karakteristični simptom tripanofobije. U nekim slučajevima, ona postaje toliko jaka da izaziva napad panike. Prate je vrtoglavica, mučnina, znojenje, drhtanje.
U danima, a naročito u satima, koji prethode medicinskoj proceduri gde je obavezna upotreba igle, osobe koje pate od ovog straha imaju visok krvni pritisak, povećan broj otkucaja srca i ubrzano disanje. Primetni su i problemi sa snom, insomnia. Neposredno pred odlazak kod lekara krvni pritisak može naglo da padne tako da dolazi do nesvestice.
Kako se leči strah od igle?
Strah od igle dovodi ne samo do fizičkih tegoba, već i do promena u ponašanju. Neretko prerasta u generalizovanu anksioznost, pa i izbegavanje rutinskih pregleda.
Imajući u vidu da ovakvo ponašanje utiče ne samo na normalno funckionisanje, već i na zdravlje, veoma je važno na vreme početi sa lečenjem.
Kognitivna bihejvioralna terapija je osnova lečenja tripanofobije. Veliki značaj ima i terapija izloženosti, pre svega sistematska desenzibilizacija. Ona se zasniva na postepenom izlaganju iglama u kontrolisanom, bezbednom okruženju – počevši od pogleda na špric bez igle, preko šprica sa iglom, pa do uzimanja u ruke. Cilj ove metode jeste da pacijent nauči da tolerišete igle.
Strah od igle je kočnica u životu, zato kontaktirajte psihološko savetovalište Sanu.
Pročitaj Više