Somatizacioni poremećaj
Somatizacioni poremećaj predstavlja grupu poremećaja kod kojih je jedan ili više telesnih simptoma, uključujući i bol, zapravo u osnovi psihičkog poremećaja.
Prema postojećim podacima, u oko 25-30% slučajeva osobe se javljaju lekarima u primarnoj zdravstvenoj zaštiti zbog somatskih tegoba koje nemaju jasnu organsku osnovu. Od specifičnih somatoformnih poremećaja, najčešće se javlja hipohondrijski poremaćaj, sa učestalošću od 3-13% u opštoj populaciji.
Simptomi somatizacionog poremećaja
Simptomi mogu, ali ne moraju biti praćeni fizičkim uzrokom, uključujući opšta zdravstvena stanja, druge mentalne bolesti ili zloupotrebu supstanci.
Simptomi mogu zahvatiti jedan ili više različitih organa ili celo tela, i neki od njih su:
- Bol ,
- Neurološki problemi,
- Gastroenterološke tegobe,
- Seksualna disfunkcija.
Mnogi ljudi koji imaju somatizacioni peremećaj, takođe imaju i neku vrstu anksioznog poremećaja.
Ljudi sa ovim oboljenjem ne izmišljaju svoje simptome. Za njih su oni stvarni, bez obzira na to da li se može pronaći fizički i zdravstveni uzrok.
Uznemirenost koju svakodnevno osećaju zbog simptoma značajno utiče na kvalitet života i onemogućava im da normalno funkcionišu.
Do dijagnoze se dolazi veoma teško, jer lekari moraju da obave mnogobrojne testove i ispitivanja kako bi isključili organsko oboljenje. Kada se do dijagnoze konačno i dođe oni su nazadovoljani jer nije pronađen “stvarni” uzrok za njihov problem.
Stres kojim su konstantno izloženi često dovodi do toga da postanu još zabrinutiji za svoje zdravlje, a to stvara začarani krug koji može trajati godinama.
Somatizacioni poremećaj i druga psihička stanja
U psihologiji je opisano nekoliko stanja koja su usko povezana sa somatizacionim poremećajem.
Anksiozni poremećaj koji ima tendenciju ka razvoju hipohondrije je među prvima.
Hipohondrija je preterana zabrinutost za sopstveno zdravlje. Osoba koja pati od hipohondrije i najmanje simptome i znake koje oseća prepisuje teškim, neizlečivim bolestima. Na primer, oni mogu verovati da je uobičajena glavobolja znak tumora na mozgu.
Poremećaj konverzije takođe se naziva i funkcionalni neurološki poremećaj. Ovo stanje se dijagnostikuje kada ljudi imaju neurološke simptome koji se ne mogu opravdati medicinskim uzrokom. Na primer, mogu imati simptome kao što su: slabost ili paraliza, abnormalni pokreti (kao što su tremor, nestabilan hod ili napadi), gubitak vida, gubitak sluha, gubitak osećaja ili utrnutost ekstremiteta.
Kako stres utiče na somatizacioni poremećaj?
Stres obično pogoršava simptome somatizacionog poremećaja.
Osoba kao odgovor na različite psihosocijalne stresore produkuje i doživljava somatske tegobe za koje traži medicinsku pomoć, najčešće odbijajući bilo kakvu diskusiju o mogućnostima psiholoških uzroka, čak i kada je početak simptoma u tesnoj povezanosti sa neprijatnim životnim okolnostima ili događajima.
Lečenje
Osobe sa somatizacionim poremećajem čvrsto se drže uverenja da njihovi simptomi imaju jak fizički uzrok, uprkos nedostatku dokaza da organski uzrok zaista postoji.
Vrlo često odbacuju svaku sugestiju da psihički faktori igraju ulogu u njihovim simptomima.
Odnos koji uspostave sa psihologom, pre svega poverenje, je ključan je za dobijanje adekvatne pomoći na vreme i razumevanje sopstvenog problema.
Fokus lečenja svodi se na poboljšanje svakodnevnog funkcionisanja, a ne na upravljanje simptomima.
Smanjenje stresa često je važan deo celokupnog procesa. Kognitivno bihevjioralna terapija može pomoći u ublažavanju simptoma. Terapija se fokusira na ispravljanje: iskrivljenih misli, nerealnih uverenja, ponašanja koje hrani anksioznost, odnosno modifikaciju i promenu misli i ponašanja koji prate ili pojačavaju telesne simptome.
Pročitaj Više
Paranoidni poremećaj ličnosti
Paranoidni poremećaj ličnosti predstavlja poremećaj koji odlikuju paranoidne zablude, sveprisutna, dugotrajna sumnjičavost i opšte nepoverenje u druge. Ove osobine vrlo često dolaze u kombinaciji sa ljutnjom i neprijateljskim stavom u odnosu na sve ljude iz okruženja.
Prvi opis dao je francuski psihijatar Valentin Magnan navodeći da je u pitanju “krhka ličnost” koju karakteriše preterano razmišljanje, preterana osetljivost, hipohondrija i sumnjičavost. Njegovu teoriju razvio je Emil Kraepelin, te je 1905. godine naglasio da su u pitanju sujetne, tvrdoglave, osetljive, razdržaljive osobe koje su uvek spremne da pronađu neku kritiku na svoj račun. Upravo je ovaj nemački psihijatar 1921. godine uveo termin “paranoidne ličnosti”.
U narednim decenijama mnogi drugi naučnici su donosili svoje teorije. Najznačajniji doprinos dao je američki psihijatar Theodore Millon koji je obeležja paranoidnog poremećaja ličnosti podelio u četiri kategorije:
- karakteristično ponašanja budnosti, abrazivne razdražljivosti i kontranapada,
- pritužbe koje ukazuju na preosetljivost, društvenu izolaciju i nepoverenje,
- dinamika poricanja ličnih nesigurnosti i pripisivanja istih drugima,
- suočavanje sa mržnjom prema zavisnosti i neprijateljsko distanciranje od drugih.
Paranoidni poremećaj ličnosti spada u najrasprostranjeniji poremećaj ličnosti. Prema istraživanjima pogađa oko 4 odsto svetskog stanovništa, pri čemu je učestaliji kod muškaraca.
Zašto nastaje paranoidni poremećaj ličnosti?
Jedan tačan uzrok ne postoji, već se smatra da paranoidni poremećaj ličnosti izaziva skup biopsihosocijalnih faktora. To znači da na razvoj, pre svega, utiče genetika te je veća verovatnoća da se javi kod osoba koje već imaju registrovan slučaj u porodičnoj istoriji.
Pored genetike tu su i biološki uticaji. Zatim, psihološki pod koje se podrazumeva temperament same ličnosti, kao i socijalni faktori tj. način na koji se u ranom detinjstvu razvio odnos prema roditeljima i drugom decom.
Simptomi paranoidnog poremećaja ličnosti mogu se javiti i udruženi sa drugim bolestima, kao što su shizofrenija, bipolarni poremećaj, Alchajmerova bolest, ali i nakon povrede mozga.
Kako se manifestuje paranoidni poremećaj ličnosti?
Ljudi sa paranoidnim poremećajem ličnosti uvek su na oprezu, jer veruju da drugi stalno pokušavaju da im naude i da ih omalovažavaju. Ovo su neutemeljena uverenja, koja ih ometaju da uspostave bliske odnose.
Konstantna sumnjičavost i mišljenje da ih svi eksploatišu ili obmanjuju dovodi u pitanje lojalnost i poverenje prema drugima. Zbog toga se nerado poveravaju, niti otkrivaju lične podatke jer se plaše da će se informacije koristiti protiv njih. Sumnjičavost se ogleda i u odnosu prema bližnjima. Nije redak slučaj da, bez razloga, optužuju svoje partnere da su im neverni.
Ove osobe su preosetljive, te loše podnose kritike na svoj računa, ali teško opraštaju tuđe greške, ne videći svoju ulogu u problemu. Takođe su veoma tvrdoglave i veruju da su uvek u pravu. Skloni su razvijanju negativnih stereotipa o drugima, posebno onima iz različitih kulturnih grupa.
Kako se paranoidni poremećaj ličnosti leči?
Nažalost osobe koje pate od paranoidnog poremećaja ličnosti ne vidi da imaju problem. Čak i kada se odluče da potraže pomoć njihovo nepoverenje je velika kočnica, te je lečenje pravi izazov za psihologe.
Cilj psihoterapije je povećanje opštih veština suočavanja. U prvi plan se stavlja poverenje i empatija, kao i poboljšanje društvene interakcije, komunikacije i samopoštovanja.
Lekovi se generalno ne koriste za lečenje. Međutim, mogu se prepisati antidepresivi ako osoba pati od povezanog psihološkog problema, poput anksioznosti ili depresije.
Paranoidni poremećaj ličnosti narušava kvalitet vašeg života, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kako zaustaviti preterano razmišljanje?
Kako zaustaviti preterano razmišljanje? Pitanje sa kojim se sreću mnogi ljudi širom sveta. Procenjuje se da 73 odsto odraslih osoba starosti između 25 i 35 godina, kao i 52 odsto ljudi od 45 do 55 godina se susreće sa ovim problemom.
Overthinking, tj. preterano razmišljanje predstavlja prekomerno razmišljanje i analiziranje određene situacije, problema, događaja kako iz naše prošlosti, tako i onih koji tek mogu da se dogode. Iako je razmišljanje i planiranje odraz dobre organizacije i odgovornosti, ovaj način može da preraste u opsesiju, pa i da postane vid hronične zabrinutosti. Kao posledica mentalnog preopterećenja javlja se niz zdravstvenih problema. Najčešće su to anksioznost, depresija i hronična neispavnost. Mada ne treba zanemariti ni komplikacije po fizičko zdravlje, jer dugotrajno preterano razmišljanje ostavlja traga na gastrointestinalni trakt i kardiovaskularni sistem.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana daje vam odgovor na pitanje: “kako zaustaviti preterano razmišljanje”.
Prihvatite problem
“Ne mogu da zaustavim mozak”, “Ja sam rob svojih misli”, “Ako sam nesposoban da zaustavim svoje misli, onda sam nesposoban da bilo šta drugo uradim”, “Mozak mi radi bez prekida”, samo su neke od misli koje vode u nezdrave emocije. Zato je prvi korak u zaustavljaju preteranog razmišljanja prihvatanje problema.
Nemojte da zaboravite da je ljudski mozak “programiran” na stalno razmišljanje. On konstantno obrađuje informacije tako da u jednom trenutku može da se pokrene lančana reakcija. Odnosno, jedan loš događaj može da izazove niz misli o sličnim događajima iz prošlosti, koji će se projektovati i na razmišljanja o mogućim neuspesima i razočaranjima u budućnosti.
Upravo shvatanje i prihvatanje ovog toka je polazna osnova za njegovo zaustavljanje. Tek tada ćete se oslobodite besa, straha i anksioznosti koji su prisutni kod prekomernog razmišljanja. Umesto njih razvićete zdrave emocije – brigu, zabrinutost, pa i osećanje tuge i ljutnje, koji će vam pomoći da se fokusirate na rešavanje nastalog problema.
Kako zaustaviti preterano razmišljanje? Primenjujte tehnike zaustavljanja misli i preusmeravanja pažnje
Verni pratilac overthinking-a, negativne automatske misli su jak unutrašnji neprijatelj. Da biste ih pobedili tu je “stop tehnika”. Ona se zasniva na vizualizaciji znaka stop ili glasnom izgovaranju reči “stop”. Na taj način prekinućete lanac preteranog razmišljanja.
Druga korisna metoda jeste preusmeravanje pažnje. Kada primetite da je nastupila lavina negativnih misli možete pozvati blisku osobu koja će vas svojom pričom zabaviti i navesti da zaboravite na problem. U okupiranju pažnje, takođe, pomaže slušanje omiljene pesme ili gledanje filma.
Kako zaustaviti preterano razmišljanje? Aktivirajte svoje telo
Svima su dobro poznate blagodeti fizičke aktivnosti na celokupno zdravlje. One vam mogu pomoći i kod zaustavljanja preteranog razmišljanja. Bez obzira da li je to jak kardio trening, joga, plivanja, obična šetnja ili igranje sa decom i kućnim ljubimcima – i najmanji fizički napor dovodi do dobrog raspoložanja. Samim tim i do sprečavanja razvoja negativnih misli.
Osim fizičkih aktivnosti, efikasne su i vežbe koje stimulišu mozak. To mogu biti igranje karata, rešavanje slagalica i ukrštenica, učenje novog jezika, izrada dekupaža, nakita i drugi ručnih radova.
Nemojte da čekate da vam preterano razmišljanje narušavi kvalitet života, već na vreme potražite savete za njegove prevazilaženje u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Ko su visoko senzitivne osobe?
Visoko senzitivne osobe su one osobe čiji je nervni sistem pojačano osetljiv na emocionalne, socijalne i fizičke uticaje tako da one osećaju više i reaguju više od drugih. Društvo ih, neretko, opisuje kao ekstrovertne i introvertne osobe, kao previše osetljive, preemotivne osobe koje karakteriše preterano razmišljanje i intenzivno doživljavanje ne samo svojih već i tuđih problema.
Termin highly sensitive person (HSP) u nauku je uvela američka doktorka psihologije, profesor i istraživač Ilejn N. Aron. U svojoj knjizi “The Highly Sensitive Person” objavljenoj 1996. godine prvi put je objasnila kako se tačno ispoljava visok senzitivizam. Pri čemu se naglašava da nije reč o poremećaju ili bolesti, već o genetskoj osobini koja je sasvim normalna pojava.
S obzirom da visoko senzitivne osobe čine od 15 do 20 odsto svetske populacije psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate da li ste jedna od njih.
Koje su odlike visoko senzitivne osobe?
Postoje određeni znaci koji ukazuju na visoko senzitivne osobe. To je, pre svega, velika empatija, te su veoma osetljive na nepravdu, tuđu bol, osećaju intenzivnu krivicu, posebno ako misle da su oni zaslužni za nečiji problem. Iako je emocionalno razumevanje osećanja drugih ono što nas čini čovekom, kod visoko senzitivne osobe je intenzivnije što može da dovede do gubitka svojih interesa zarad tuđih, iscrpljenosti, pa i ličnog nezadovoljstva.
Kako je senzorni sistem ovih ljudi osetljiviji na nadražaje sva čula su pojačana. Zbog toga su povišeno osetljivi na jaku svetlost ili, pak, na slabu kada moraju da naprežu oči. Nije redak slučaj da miris, ma koliko bio prijatan, izazove mučninu kod njih, dok glasni zvuci iritiraju njihovo čulo sluha.
Izraženu osetljivost prate i burne reakcije, naročito na uznemiravajuće sadržaje o okrutnosti prema ljudima i životinjama. Zato izbegavaju da čitaju članke ili gledaju emisija sa ovom temom.
Visoko senzitivne osobe vole da provode vreme same, te im je retko dosadno. Njihova zona komfora je mesto gde pronalaze mir i energiju za nove spoljašnje uticaje.
Preterana osetljivost se manifestuje i kada se susretnu sa kratkim rokovima u poslu ili velikim brojem obaveza koje moraju istovremeno da obave. Tada se najčešće javlja anksioznost, pa i napadi panike zbog straha da neće postići zadato.
U socijalnom životu mogu se pohvaliti vernošću i istinskom posvećenošću prema bližnjem. Ove osobe obraćaju pažnju na detalje, ekspresiju lica, način govora, te vrlo dobro mogu da “pročitaju” ljude. Ukoliko uvide da neko ima prikrivene loše namere mogu biti isključive i direktne.
Kako zaštiti visoku senzitivnost?
Visoko senzitivne osobe nailaze na niz problema koji su posledica njihove izražene osetljivosti na spoljašnje uticaje. Preterana odgovornost i preuzimanje i tuđih obaveza na sebe, sagorevanje na poslu, lično doživljavanje kritike, strah od donošenja pogrešnih odluka, samo su neki od njih.
Da biste ih izbegli stručnjaci savetuju da pronađete vremena za stvari koja vas opuštaju. Joga i meditacija su najbolje rešenje. Mada i obična šetnja prirodom deluje blagotvorno na život sa visokom senzitivnošću.
Ukoliko ste primetili kod sebe znake visoke senzitivnosti potražite savete u psihološkom savetovalištu Sana kako da kanališete svoju osetljivost.
Pročitaj Više
Aspergerov sindrom – Kako da ga prepoznate kod deteta?
Aspergerov sindrom predstavlja neurobiološki poremećaj iz autističkog spektra.
Naziv je dobio po bečkom pedijatru Hansu Aspergeru, koji je 1944. godine opisao ponašanje četvorice dečaka sa normalnom inteligencijom i jezičkim razvojem, ali im je nedostajala veština neverbalne komunikacije, nisu pokazivali empatiju i fizički su bili nespretni. Odnosno, imali su ponašanje nalik autističnom. Zbog toga je Asperger svoje otkriće nazvao “autističkom psihopatijom”. Kao njegovu glavnu karakteristiku naveo je društvenu izolaciju, pri čemu je smatrao da se može javiti kod ljudi svih nivoa inteligencije, uključujući i one s mentalnom retardacijom. Međutim, to se u kasnijim istraživanjima pokazalo pogrešnim.
S obzirom da je Asperger svoj rad objavio u nemačkim časopisima tokom Drugog svetskog rata nije dobio šire značanje. Tek 1981. godine, zahvaljujući engleskoj lekarki Lorni Wing, poremećaj je privukao pažnju naučnika. Deset godina kasnije Uta Frith prevela je Aspergerov rad na engleski jezik, a već naredne je postao odvojeno oboljenje.
Pedeset godina od otkrića Aspergerov sindrom je ušao u zvaničnu ICD i DSM klasifikaciju, ali su još uvek ostala nerazjašnjena pojedina pitanja.
Zašto nastaje Aspergerov sindrom?
Tačan uzrok nastanka Aspergerovog sindroma nije otkriven. Smatra se da genetika igra ključnu ulogu. Naime, postoji veći rizik od oboljevanja kod osoba čiji stariji članovi porodice pokazuju simptome slične autizmu, ali u puno blažem obliku. Obično su to problemi sa čitanjem, izražavanjem i socijalizacijom.
Iako je nasledna komponenta potvrđena, specifični gen koji izaziva poremećaj nije utvđen. Zato se nove studije fokusiraju na grupi gena čije varijacije pojedine osobe čine podložnim raznim oblicima autizma. Drugi, pak, radovi pokazuju da varijacija gena nije dovoljna, već je značajan i uticaj spoljašnjih faktora, kojima su bebe bile izložene pre rođenja.
Bez obzira što uzročnik nije pronađen sa sigurnošću se zna da postoje abnormalnosti u mozgu koje pokazuju određene strukturalne i funkcionalne razlike u odnosu na ostalu decu.
Koji su najčešći simptomi Aspergerovog sindroma?
Simptomi Aspergerovog sindroma se javljaju u ranom detinjstvu. Mada se on češće dijagnostifikuje u kasnijim godinama.
Nemogućnost deteta da uspostavi kontakt očima tokom razgovara je jasni znak ovog poremećaja. I dok ga jedna grupa stručnjaka tumači nerazumevanjem značaja gledanja u oči pri komunikaciji, drugi smatraju da je u pitanju manjak samopouzdanja.
Smanjena empatija je drugi karakteristični simptom. Vremenom, deca će naučiti kako da reaguju u pojedinim situacijama, ali i dalje ne mogu da shvate zašto je neko uznemiren ili tužan.
Aspergerov sindrom prate i problemi u sklapanju prijateljstva. Usled smanjenih društvenih veština teško se povezuju sa vršnjacima. Tome doprinosi i abnormalna neverbalna komunikacija koja se manifestuje čudnim izrazima lica, neprirodnim pozama i ponavljanjem pokreta.
Osobe sa ovim poremećajem imaju suženu sferu zanimanja, dok svet oko sebe često pokušavaju da razumeju kroz obrasce i šablone koji su im prepoznatljivi. Prisutne su i slabije motorne funkcije.
Da li se Aspergerov sindrom leči?
Za Aspergerov sindrom, kao i za druge oblike autizma, lek ne postoji. Ipak, uz pravovremenu dijagnostiku život sa ovim poremećajem može se odvijati normalno.
Lečenje obuhvata niz tretmana među kojima je najznačajnija kognitivno bihejvioralna terapija. Trening socijalnih veština uči decu da komuniciraju sa svojim vršnjacima, a govorno jezička terapija da poboljšaju veštinu komunikacije.
Ukoliko se javila depresija ili anksioznost primenjuju se i medikamenti, dok je kod dece sa motornim problemima obavezna fizikalna terapija.
Ako sumnjate da vaše dete ima Aspergerov sindrom potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više