Narcisoidni poremećaj ličnosti
Narcisoidni poremećaj ličnosti je termin koji danas često srećemo.
Razlog tome jeste uticaj društvenih mreža koji je obeležio moderno društvo. Međutim, pojam narcisoidnosti ne treba vezivati za ljude koji stalno objavljuju selfije ili svoju omiljenu hranu na Facebook-u i Instagram-u. U pitanju je psihički poremećaj koji, usled pojačanog doživljaja samovažnosti, dovodi do formiranja pogrešne predstave o sebi praćene željom za pažnjom i divljenjem.
Naziv potiče od mitološkog lika, prelepog dečaka Narcisa koji je bio zaljubljen u sopstveni odraz u lokvi vode. U nauku ga je zvanično uveo američki psihoanalitičar Heinz Kohut 1968. godine.
Prema statističkim podacima od narcisoidnog poremećaja ličnosti pati oko 6 odsto odraslog stanovništva, pri čemu se češće javlja kod muškaraca.
Četiri tipa narcisoidnog poremećaja ličnosti
Prosocijalni narcisi su osobe koje se trude da učine dobro delo kako bi privukli pažnju javnosti i dobili očekivane pohvale. Obično su zabavni, a ponekad i previše u želji da se dopadnu svima. Za razliku od drugih tipova narcisa, ovde je empatija prisutna. Zapravo je rado koriste kako bi se prilagodili onome što se vama sviđa, te dobili pozitivno mišljenje za svoje ponašanje.
Sušta suprotnost jeste antisocijalni narcis. Karakteriše ga teška narav koja je praćena sebičnim ponašanjem i očekivanjem da zaslužuje konstantno odobravanje od drugih ljudi.
Zloćudni narcis se prepoznaje po burnim reakcijama. Ne samo da neće učiniti ništa za druge ljude, već je spreman da ih “uništi” kako bi sebe istakao.
Tajni, tj. ranjivi narcisi nisu nimalo krhka bića. I oni sebe vide kao superiornije, ali smatraju da ne dobijaju onoliko pažnje koliko zaslužuju. Zbog toga se osećaju kao žrtve, ali to svoje mišljenje ne iznose javno.
Uzroci narcisoidnog poremećaja ličnosti
Zašto nastaje narcisoidni poremećaj ličnosti nije tačno otkriveno. S obzirom da je kompleksne prirode postoji mišljenje da ga izaziva više faktora koji se mogu podeliti u 3 grupe – genetski, biološki i socijalno-psihološki.
Istraživanja su pokazala da postoji veća verovatnoća da će se narcisoidni poremećaj ličnosti razviti ukoliko je već registrovan u porodičnoj istoriji. Ipak, glavnu ulogu ima okruženje, pre svega roditelji.
Stilovi roditeljstva koji ispoljavaju previše zaštitnički stav prema detetu ili potpuno zanemarivanje mogu da dovedu do poremećaja. Naime, roditelji u želji da udovolje mališanima razmaze ih. Takva deca su od malena navikla na puno pažnje, te isto očekuju i u kasnijoj dobi.
Sa druge strane, zapostavljanje deteta za posledicu može imati pokušaje da se nedostatak pažnje nadoknadi u odraslom dobu.
U biološke faktore se svrstava veza između mozga i mišljenja, što predstavlja potencijalnu osnovu za narcisoidno ponašanje.
Kako prepoznati narcisoidni poremećaj ličnosti?
Narcisoidni poremećaj ličnosti se manifestuje kroz više simptoma. Osećaj grandioznosti, neprestani utisak da su povlašćeni, kao i potreba da im se drugi ljudi dive i odobravaju njihove postupke čini srž ovog problema. Slede ih arogantno, nadmeno ponašanje i sebično iskorišćavanje drugih kako bi postigli svoje ciljeve.
Kao vešti manipulatori koriste psihološke igre za uspostavljanje moći nad drugima, a nije redak slučaj da se u njima krije i patološki lažov.
Narcisoidne ličnosti se prepoznaju i po velikoj osvetoljubivosti, nepreuzimanju odgovornosti za svoje postupke i brzim promenama raspoloženja. Karakteriše ih i strah od bliskosti tako da nisu u mogućnosti da ostvare dublji odnos sa nekom osobom.
Narcisoidni poremećaj ličnosti ne treba olako shvatati, jer može da izazove depresiju, anksioznost, bolesti zavisnosti, pa i probleme sa fizičkim zdravljem. Zato ako ste primetili da draga osoba ima ovaj poremećaj potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od bliskosti
Strah od bliskosti predstavlja podsvesni strah od emocionalne i / ili fizičke bliskosti sa drugom osobom. U pitanju je socijalna fobija koja se još definiše i kao “inhibirana nesposobnost pojedinca da zbog anksioznosti razmenjuje misli i osećanja od ličnog značaja sa drugom osobom koju ceni”.
Čovek se rađa kao socijalno biće. Samim tim je potreba za bliskošću i ljubavlju usađena u prirodu svakog od nas. Nažalost, poslednjih godina sve je prisutnija otuđenost među ljudima, kako mlađe tako i starije populacije. Usamljenost nije samo posledica brzog načina života, već i nespremnosti da se u potpunosti posvete jednoj osobi, te pribegavaju lakšim rešanjima koja pronalaze u “površnim” kontaktima i vezama.
Zašto nastaje strah od bliskosti?
Iako mnogi za sve veću udaljenost među ljudima krive uticaj socijalnih mreža strah od bliskosti ima mnogo dublje korene.
S obzirom da je porodica osnova razvoja ličnosti upravo stilovi roditeljstva mogu da dovedu do nastanka ovog straha. Naime, zanemarivanje detetovog plača, njegovih potreba i nedostatak empatije kod oca ili majke se reflektuje na mališana tako da ono usvaja taj obrazac ponašanja kao normalan prenoseći ga u narednim godinama na sebi bliske ljude.
Bolest jednog od roditelja, takođe, može biti uzrok. Osećaj da je sam i da se ne može osloniti ni na koga, kao i zamena uloge, tj. briga o roditeljima i braći i sestrama u mladim godinama često se rezultira površnom vezanošću u odraslom dobu.
Gubitak bliske osobe je jedan od vodećih pokretača straha od bliskosti. Razlog leži u činjenici da se zapravo boje da će ponovo biti napušteni, te ne žele da ostvare dublju emotivnu povezanost. Neretko je povezan i sa drugim traumama iz detinjstva, kao što je zlostavljanje, čime dete gubi poverenje u ljude.
U pojedinim sistuacijama i neke specifične fobije, poput straha od dodira, mogu da dovedu da se osoba kloni intimnih, ličnih veza.
Kako prepoznati strah od bliskosti?
Strah od bliskosti se manifestuje na različite načine i to u bilo kojoj vrsti odnosa, kako romantičnom, tako i porodičnom, pa i prijateljskom. Važno je napomenuti da se ispoljava isključivo na osobama sa kojima se želi dublja povezanost, što zvuči paradoksalno.
Česti kratkoročni kontakti, odnosno serijsko upoznavanje novih ljudi i izbegavanje obaveza prema njima je glavna karakteristika. Imajte u vidu da osoba koja se boji bliskosti je sposobna da komunicira sa drugima, bar u početku. Kako se odnos razvija, strah dolazi do izražaja te umesto produbljivanja veze dolazi do raspadanja i potrage za novom. Da bi sabotirali postojeći odnos služe se neljubaznim stavom, sumnjičavim ponašanjem, optužbama, uključujući i psihološke igre.
U osnovi straha od bliskosti leži osećaj da osoba ne zaslužuje da je volimo i podržavamo. To dovodi do potrebe da budu savršeni kako bi se pokazali dopadljivim. Bez obzira da li ima oblik radoholičara ili se perfekcionizam ispoljava na drugi način deluje kontraproduktivno te umesto da privuče, on odbija ljude iz okoline.
Teškoća u izražavanju potreba i želja još jedna je karakteristika onih koji imaju problem sa bliskošću. Budući da partneri nisu u stanju da “čitaju misli”, potrebe ostaju neispunjene, što stvara povod da se odnos naruši.
Strah od bliskosti nije nerešiv problem, zato potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana. Klinički psiholog Mr Ana Gligorić pomoći će vam da razumete svoje ponašanje i kako da se sa njim suočite u cilju promene.
Pročitaj Više
Patološki lažov
Patološki lažov je česta pojava u društvu.
Ne postoji osoba koja makar jednom u svom životu nije slagala. Obično su u pitanju male, “bele” laži kojima želimo da opravdamo svoje greške, izvučemo se iz neprijatne situacije ili da izbegnemo da rečima povredimo dragu osobu.
Međutim, postoje ljudi kojima je laganje u krvi. Oni lažu ne zato što ih je okolnost na to naterala, već zato što im je takvo ponašanje prešlo u naviku. Čak i kada budu uhvaćeni da govore neistinu nastavljaju sa tim, te ne čudi što za njih postoji izreka: “laže čim zine”.
Šta je patološki lažov?
Patološki lažov, po definiciji, je osoba koja preterano i često laže bez ikakvog povoda. Odnosno, ne postoji vidljiv motiv, niti korist za laganjem. Osoba nije svesna svojih laži, jer i sama veruje da su one istinite. U osnovi leži impulsivnost, zbog koje lažljivac nije sposoban da shvati posledice ovakvog ponašanja. Ne postoji ni strah od razotkrivanja, jer sebe smatra inteligentnijim.
Mnogi ljudi kompulzivno laganje poistovećuju sa patološkim, što je greška. Kompulzivni lažljivci imaju potrebu da ulepšavaju stvari kako bi sebe prikazali u boljem svetlu. Što znači da su svesni svojih laži. Samim tim postoji i strah da budu uhvaćeni, te čim naslute opasnost prestaju sa pričom.
Uzroci koji dovode do patološkog lažova
Uzrok koji dovodi do toga da neko postane patološki lažov nije tačno objašnjen. Ipak, utvrđeno je da se aktivnost pojedinih centara u mozgu menja prilikom ovog laganja. Naime, smanjena je aktivnost talamusa, a povećana u prednjem cingularnom režnju. Tačnije, uočeno je da se patološko laganje razvija češće kod osoba koje imaju više bele materije u prefrontalnom korteksu mozga. S obzirom da je ova pojava rasprostranjenija kod muškaraca upravo je među njima veći broj patoloških lažljivaca.
Iako patološko laganje nije klasifikovano kao poremećaj može biti izazvano određenim poremećajima ličnosti, kao što su granični poremećaj ličnosti, antisocijalni poremećaj ličnosti, narcisoidni poremećaj ličnosti. Takođe, javlja se u okviru poremećaja ponašanja, pre svega, kod dece i tinejdžera. Mada nije redak slučaj da poremećaji pažnje sa hiperaktivnošću kao simptom imaju patološko laganje.
Kako se prepoznaje patološki lažov?
Patološki lažov se najlakše prepoznaje po olakom davanju obećanja koja nikad ne ispuni. Pored obećanja, on izbegava i ispunjavanje poslovnih obaveza i rokova.
Ove osobe nisu sposobne da ostvare dublju emotivnu vezu. Čak i ako uspeju da stupe u brak on se, zbog čestih laganja, brzo završava razvodom. S obzirom da nisu svesne problema, neće priznati da su glavni krivci za krah, već će krenuti u potragu za novim partnerom. Takođe, nisu u mogućnosti da zadrže ni prijatalje. Obično se kreću u jednom krugu ljudi sve dok neko ne posumnja u istinitost priča. Kada dođe do toga patološki lažov se udaljava i bira novo društvo.
Da bi prekrio manjak samopouzdanja koji je prisutan izmišlja priče o neverovatnim uspesima, poznanstvima sa javnim ličnostima ili događajima kojima nije prisustvovao.
Nedostatak empatije je karakterističan za ove osobe, pa nikada ne pokazuju kajanje i grižu savest za svoje ponašanje.
Patološko laganje je moguće izlečiti, a pristup zavisi od toga da li je ono simptom nekog drugog poremećaja ili se javlja izolovano. Zato, ako ste primetili da bliska osoba patološki laže potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Psihološke igre – Kako ih prepoznati?
Psihološke igre su veoma česte u međuljudskim odnosima.
Za razliku od dečijih i društvenih igara, koje predstavljaju zabavnu i prijatnu aktivnost, ove vrste se vezuju za obrasce ponašanja sa ciljem koji nije jasno izrečen. Što znači da sadrže skrivene poruke kako na socijalnom, tako i na psihološkom nivou.
Obrasci ponašanja u psihološkim igrama se stalno ponavljaju, pri čemu se završavaju zbunjenošću, pa i iznenađenjem jednog od aktera.
S obzirom da su nesvesnog karaktera, psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate psihološke igre.
Najčešće psihološke igre
“Da, … ali” je jedna od narasprostranjenijih psiholoških igara. Gotovo da ne postoji osoba koja se makar jednom u životu nije srela sa ovakvim sagovornikom. Odnosno, nekim ko traži savet, rešenje, pomoć. Povećana empatija i želja da ga spasi iz nastale situacije dovode drugu osobu da ponudi niz predloga kao rešenje, koje obično počinju sa “Zašto ti ne bi”. Međutim, tu nailazi na prepreku. Svaki predlog biće odbijen rečenicom “Da, ali”. Što kod onog koji je u ulozi spasioca izaziva zbunjenost, jer ne shvata zašto je neko tražio pomoć ako ne želi nijedan predlog čak ni da razmotri, a kamoli da uvaži.
Druga česta psihološka igra poznata je pod nazivom “Došao si mi na zicer, đubre”. U pitanju je isterivanje pravde za greške drugih koje su beznačajne. Osobe koje “igraju” ovu igru se prepoznaju po stalnom negodovanju oko sitnica, dok su za važne stvari u životu popustiljivije.
Konflikti u radnom okruženju su neretko posledica psihološke igre “Vidi šta sam uradio zbog tebe”. Manifestuje se optuživanjem drugih bez realnog razloga. Najbolji primer jeste izliv besa usled prekida koncentracije od strane kolege koji je postavio pitanje ili samo otvorio vrata kancelarije. Optužba počinje sa “Vidi šta sam uradio zbog tebe”. Zapravo ovo ispoljavanje je rezultat nagomilanog besa, te je pražnjenje bilo preko potrebno, a data situacija poslužila kao idealna prilika za to.
Psihološke igre u ljubavnim odnosima
Svi dobro znamo kolika je važnost komunikacije u partnerskim odnosima. Nažalost, mnogi ne slušaju uvek šta im partner govori te mogu neku reč izvući iz konteksta i shvatiti je kao prozivku ili kritiku, tako da svađa postaje neminovnost. Ovo “hvatanje” za reč je povod da se pokrene svađa, što potvrđuje i odbijanje oba partnera da popuste.
Rečenica “Da nije tebe… gde bi mi kraj bio” je karakteristična za još jednu psihološku igru u braku. Ona krije strah od neuspeha ili neizvesnosti ostvarivanja cilja, te se partner predstavlja kao kočeći element na tom putu.
Savremeno doba nametnulo je ideal žene koja mora biti uspešna u svom poslu, dobra domaćica, ali i uvek besprekornog izgleda. Zbog toga sve više dama “igra” igru koja se zove “Zadihana žena”. One izgledaju kao da su stalno u žurbi, dodajući na listu obaveza nove koje je nemoguće ispuniti u jednom danu.
Da li se psihološke igre mogu izbeći?
Ne možete naterati nekog da prestane da igra psihološke igre, ali možete vi prestati da učestvujete u njima. Da biste to postigli morate da naučite kako da prepoznate mamce kojima druga osoba želi da vas uvuče u svoju igru. Jedino na taj način pravovremeno ćete reagovati, a nakon izvesno vremena “odbijanja” podstaći ćete igrača da obrasce ponašanja zameni jasnim razgovorom.
Psihološko savetovalište Sana vam može pomoći da se izborite sa članom porodice kome su svojstvene psihološke igre.
Pročitaj Više