Kako povećati produktivnost?
Kako povećati produktivnost? Pitanje koje postavljaju ne samo direktori, već i zaposleni, mada nije redak slučaj da ova tema zanima đake i studente. Razlog za to leži u činjenici da se produktivnost ne odnosi samo na obavljanje poslovnih zadataka, već svih dnevnih obaveza.
Takođe, ovaj pojam ne treba vezivati samo za efikasno izvršenje zadataka, tj. postizanje postavljenog cilja u što kraćem vremenu. Važan je i kvalitet obavljenog posla. Što znači da produktivnost ima mnogo šire značenje, jer obuhvata normu i kvalitet obavljenog posla. Ujedno, i vaš subjektivni osećaj i koliko ste zadovoljni ostvarenim rezultatom.
Pitanje produktivnosti je, zapravo, staro koliko i ljudsko društvo. Danas je posebno izraženo, jer savremeno doba karakteriše nedostatak vremena, višak obaveza i stalni pritisak da se dokažemo i postignemo uspeh.
Kako povećati produktivnost otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Kako povećati produktivnost? Napravite detaljni plan obaveza
Pažljivo planiranje je ključ uspeha! Samim tim i veće produktivnosti, ako od jutra znate koje vas sve obaveze čekaju, moći ćete dobro da organizujete svoje vreme, pa ćete na kraju dana izbeći osećaj da niste sve završili, niti da se išta uradili precizno.
Plan mora, pre svega, da bude realan. Odnosno, trebate realno da procenite svoje sposobnosti, kao i vreme koje vam je potrebno da obavite posao, jedino na taj način možete da ispunite sve zadatke. Ujedno, plan mora biti fleksibilan, tj. da pruži dovoljno prostora za nepredviđene situacije.
Stručnjaci savetuju da prilikom planiranja najteže zadatke stavite na prvo mesto. Istraživanja su pokazala da je koncentracija najveća na početku radnog dana, pa ćete mnogo bolje završiti kompleksije poslove, dok lakše možete uraditi i kada budete umorniji.
Kako povećati produktivnost? Naučite da izbegnete “kradljivce vremena”
Mnogi nisu svesni da veći deo dana izgube na nevažnim aktivnostima. One kontinuirano i sistematski troše vreme, a ne doprinose kvalitetu života, pa se opravdano nazivaju “kradljivci vremena”.
Društvene mreže zauzimaju prvo mesto među njima. Iako su odavno postale sastavni deo poslovanja, u većini slučajeva ljudi ih i dalje koriste kao vid zabave. Tako da jedna notifikacija sustiže drugu, jedna vest otvara novu, dok se poruke u inboxu gomilaju, i – gotovo u trenu prošli su sati i sati, te besni na sebe pokušavate da na vreme završite sve poslove, što nikako ne može biti produktivno.
Da biste ste izbegli nervozu i stres, najbolje je da odredite period u toku dana koji će biti rezervisan za društvene mreže. Pri čemu ostatak vremena nemojte da ih proveravate.
Kako povećati produktivnost? Izdvojite vreme za odmor
Kada razmatrate kako da povećate produktivnost, nemojte da zaboravite da jedino odmorni možete da završite sve što ste planirali na vreme.
Hronična neispavanost ostavlja traga kako na fizičko i mentalno zdravlje, tako i na produktivnost. Zato je važno da imate kontinuitet u spavanju 6 do 8 sati kako biste dobili energiju za naredni dan.
I tokom radnog vremena veoma je važno da pravite pauze. Preporučljivo je da nakon svakog završenog posla izdvojite par minuta za predah. Dovoljno je samo par minuta i bićete ponovo motivisani da krenete na sledeći zadatak.
Ukoliko niste naučili kako da upravljate svojim vremenom, psihološko savetovalište Sana i klinički psiholog Mr Ana Gligorić vam mogu pomoći u tome.
Pročitaj Više
Šta je reakciona formacija i kako je prepoznati?
Reakciona formacija je pojava kada osoba oseti nagon da nešto učini ili kaže, a zatim uradi ili kaže nešto što je zapravo suprotno onome što zaista želi. Ovaj vid odbrambenog mehanizma se često pojavljuje i kao odbrana od socijalne kazne – koje se dotična osoba plaši.
Uobičajeni obrazac u reakcionoj formaciji je kada osoba pokazuje prenaglašeno ponašanje, na primer koristeći preteranu ljubaznost – kada zapravo oseća neprijateljske emocije.
Primer reakcione formacije je kada majka koja rodi neželjeno dete postane previše zaštitnički nastrojena prema njemu.
Reakciona formacija – Oblik odbrambenog mehanizma
Reakciona formacija je fiksiranje ideje, afekta ili želje u svesti osobe – koji su u suprotnosti nesvesnom impulsu kojeg se dotična osoba plaši.
Na primer, ljudi koji se dramatično i prenaglašeno suprotstavljaju nečemu zapravo pokušavaju da sakriju svoja istinska osećanja ili želje. To je reakciona formacija u psihologiji.
Reakciona formacija je vrsta psihološkog odbrambenog mehanizma. Osoba doživljava da su njena istinska osećanja ili želje društveno, a neretko i pravno, neprihvatljive – pa pokušava da ubedi sebe ili druge da misli i oseća suprotno. U toj nameri osoba često vrlo preuveliča svoj ”nastup”, odnosno pokazuje prenaglašeno ponašanje koje je u suprotnosti sa njenim istinskim željama i osećanjima.
Reakciona formacija – Primeri iz prakse:
Razmotrite sledeći primer. Tinejdžer dolazi do zaključka da je homoseksualac, ali pošto je odrastao u porodici koja smatra da je biti gej ozbiljan greh – oseća potrebu da sakrije svoju homoseksualnost. Osoba veruje da je njena seksualna orijentacija pogrešna ili neprihvatljiva, pa se zato trudi da svima oko sebe (a možda i samom sebi) dokaže da je heteroseksualna. Ovo bi se moglo manifestovati i rizičnim seksualnim ponašanjem. Takođe, osoba može postati preterano homofobna – što kroz verbalne, pa čak i fizičke napade na osobe koje su homoseksusalne orjentacije.
U većini slučajeva reakciona formacija može lako da se prepozna. Takve osobe imaju tzv. ”hiper” ponašanje – koje je nerazumno i previše efektno – kako bi osoba privukla što više pažnje.
Navedeni primer odbijanja svoje homoseksualne orjentacije kroz suprotno ponašanje je možda najjednostavniji primer za reakcionu formaciju.
Međutim, sličnih primera u praksi je zaista mnogo.
Recimo da potajno gajite ljubav prema nekome koga biste verovatno trebalo da se klonite. Ne želite da priznate svoja osećanja, pa umesto toga izražavate upravo suprotnost tim osećanjima. To znači da predmet vaše ljubavi postaje predmet vaše ”mržnje”.
Još jedan primer je i majka koja rodi neželjeno dete. Ona može svoje osećanje krivice što ne želi dete da sakrije tako što će postati izuzetno pažljiva i previše zaštitnički nastrojena prema detetu. Na taj način želi da ubedi sebe, dete, ali i druge da je dobra majka.
Kako da znate da nije u pitanju projekcija?
Često se u praksi dešava da se projekcija pogrešno protumači kao reakciona formacija.
Kako da napravite razliku?
Vrlo jednostavno. Razlika je u tome što reakciona formacija ”prenosi” vaša osećanja u suprotna ponašanja, a projekcija je kada osoba više optužuje druge za svoje greške.
Dakle, projekcija je takođe jedan oblik odbrambenog mehanizma. Međutim, u ovom slučaju se neželjena osećanja ”premeštaju”, tj. projektuju na drugu osobu – pa je onda dotična osoba kao ”pretnja” iz spoljnog sveta. Uobičajeni primer projekcije u psihologiji jekada pojedinac, ugrožen sopstvenim negativnim osećanjima – optuži drugu osobu za gajenje ovih neprijateljskih misli.
Psihoanalitičari naglašavaju da je upotreba odbrambenog mehanizma normalan deo funkcije ličnosti. To znači da reakciona formacija – kao oblik odbrambenog mehanizma – sama po sebi nije znak psihološkog poremećaja.
Ipak, treba reći da zaista postoje razni psihološki poremećaji koji se mogu okarakterisati prekomernom ili rigidnom upotrebom ove vrste odbrane. Iskusni psiholog će znati ovo da proceni i da shodno tome sprovode psihoterapiju.
Ukoliko vi ili osoba koja vam je bliska pokazuje ovakvu vrstu ponašanja i to remeti vaše/njeno normalno funkcionisanje – Psihološko savetovalište Sana može da vam pomogne.
Pročitaj Više
Sistemsko porodična psihoterapija
Sistemsko porodična psihoterapija je osnova porodične terapije.
Porodica je najvažnija stvar na svetu. Ona je polazna tačka u formiranju ličnosti, ali i utočište u burnim vremenima, pa ne čudi da ono što se dešava jednom članu porodice odražava se na sve ostale.
Upravo od ovakvog stava polazi sistemsko porodična psihoterapija. Ona porodicu posmatra kao celinu koja je veća od zbira njenih pojedinačnih delova. S obzirom da je reč o interaktivnom sistemu koji ima svoju strukturu i svoje obrasce komunikacije svaka promena kod jednog člana utiče na ostale. Samim tim dolazi i do promena u čitavoj porodici.
Sistemsko porodična psihoterapija je razvijena 60-ih godina, na osnovu teorije porodičnih sistema. Naime, psihoanalitičar Murray Bowen je postavio principe ove psihoterapije nakon višegodišnjeg istraživanja porodičnih obrazaca ljudi sa šizofrenijom i obrazaca porekla sopstvene porodice.
Kada je potrebna sistemsko porodična psihoterapija?
Kako preboleti gubitak bliske osobe? Kako rešiti partnerske svađe pred decom? Kako preživeti adolescenta? Kako se izvući iz finansijskih nedaća? Kako izbeći konflikte na poslu? U traganju odgovora na ova i slična pitanja može vam pomoći sistemsko porodična psihoterapija.
Primenom odgovarajućih metoda članovi porodice pronalaze nove načine komuniciranja. Na taj način imaju mogućnost da prevaziđu ne samo međusobne odnose, već i nesuglasice sa ljudima izvan porodice.
Sistemsko porodična psihoterapija je efikasna i kod bolesti zavisnosti, fizičkih tegoba i psihičkih poremećaja. Zapravo, ona imaju uticaj u svim situacijama koje izazivaju stres, tugu, bes ili konflikt.
Zahvaljujući njoj članovima porodice uče kako da se adaptiraju na nastale promene, pa i kako da prebrode evenutualne krizne periode. Kao krajnji rezultat dolazi do većeg nivoa razumevanja i brige jedni za druge, što je i temelj stabilne, zdrave porodice.
Kako izgleda seansa sistemsko porodične psihoterapije?
Sistemsko porodična psihoterapija obuhvata čitavu porodicu, mada nije redak slučaj da psiholog radi samo sa jednim članom. Zavisno od problema, određuje se tempo održavanja seansi. Obično je to jednom nedeljno.
Prvi korak jeste definisanje problema. Da bi se to postiglo neophodno je da se terapeut upozna sa porodičnim sistemom i načinom fukcionisanja. Zbog toga je u početku on aktivni učesnik koji vodi seansu, podstičući teme koje će dovesti do bliskosti.
Kada se upostavi poverenje, psiholog sve manje kontroliše seansu, tako da ulogu vođe terapije prepušta članovima kako bi oni mogli da izmene svoje obrasce ponašanja. Odnosno, da se oslobode disfunkcionalnih veza.
Koliko je ova vrsta psihoterapije efikasna?
Sistemsko porodična psihoterapija ne može automatski samo jednim razgovorom sa psihologom da reši sve vaše probleme. Imajte u vidu da oni nisu nastali odjednom, već kroz duži period, pa je i za njihovo rešavanje potrebno vreme, ali pre svega zalaganje celokupne porodice.
Da bi terapija, zaista, bila efikasna najbolje je da svi članovi budu motivisani za saradnju. Ako jedan od njih odbija da prisutvuju seansama, rezultati neće izostati, jedino će put do njih biti komplikovaniji.
Ukoliko vi i vaši najvoljeniji ne možete sami da rešite problem koji otežava normalno funkcionisanje porodice potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Konflikti
Konflikti u radnom okruženju, porodici, među prijateljima sastavni su deo života.
Zapravo, mnogi nesporazumi u međuljudskim odnosima obeležavali su čitave dekade, dovodeći do ratova, političkih sukoba, previranja, pa možemo slobodno da kažemo da su konflikti u određenim situacijama uticali na tok istorije. Zbog čega su i danas tema izučavanja ne samo psihološke, već i sociološke i organizacione nauke, mada ovaj fenomen budi pažnju i samih građana, jer zadire u temelje ljudske prirode.
Naime, konflikti u izvesnoj meri određuju suštinu čoveka, pa se postavlja pitanje da li se oni mogu sprečiti i kako se njima može upravljati.
Šta su konflikti?
U najužem shvatanju, konflikt je svaki sukob koji karakterišu suprotni motivi, tj. različiti smerovi delovanja. U njegovoj osnovi leže oprečni interesi ili ciljevi suprostavljenih strana. Ovi sukobi ugrožavaju zadovoljenje neke od potreba čoveka, izazivajući frustracije. Što znači da su izvori konflikata psihološke, a ne socijalne prirode kako mnogi misle.
Iako postoje različite vrste konflikata, poput emotivnog, konflikta vrednosti, interesa i sl, psiholog Kurt Levin je sve njih podelio u 3 grupe, a to su konflikti dvostrukog privlačenja, konflikti dvostrukog odbijanja i konflikti istovremenog privlačenja i odbijanja.
Konflikti dvostrukog privlačenja nastaju kada čovek mora da se opredili za jedan od dva privlačna cilja. Na primer, ženi se sviđaju dve haljine, ali ima novca samo za jednu, pa mora da kupi jednu od te dve.
Konflikti dvostrukog odbijanja nastaju kada osoba mora da izabere jednu od dve neprijatne situacije, pri čemu nikako ne može obe da izbegne. Na primer, kada odlažete da bliskoj osobi saopštite tužnu vest, a opet ne želite da je lažete.
Konflikti istovremenog privlačenja i odbijanja manifestuju se suprotnim, ambivalentnim osećanjima prema nekom predmetu ili osobi. Tipičan primer je dete koje želi da se igra sa psom, ali ga se istovremeno i plaši.
Kako nastaju konfliti?
Konflikti se razvija kroz 5 faza. U prvoj se stvaraju uslovi koji pogodoju za sukob, pa je reč samo o latentnom konfliktu. Druga je faza doživljaja konflikta. Ona nastaje kada jedna od strana postaje svesna mogućeg konflikta, pa počinje da mu pripisuje lični doživljaj, odnosno unosi svoje emocije tako da se javlja tenzija, nelagoda, napetost, ali i strepnja, razočaranje, briga.
Sledi faza otvorenog konflikta. Tada su obe sukobljene strane jasno definisale svoje ciljeve. S obzirom da su oni različiti dolazi do određenih akcija. Obično je u pitanju međusobno okrivljavanje. Upravo su u ovoj fazi emocije najjače, pa postoja opasnost da se verbalni konflikt pretvori u nasilje.
Poslednja, postkonfliktna faza nastaje kada se sukobljene strane suoče sa posledicama i uvide da konflikt produbljuje problem, tada su spremne da pronađu zajedničko rešenje sukoba.
Da li je svaki konflikt destruktivan?
Destruktivni konflikti sprečavaju napredovanje pojedinca ili grupe. Neretko kao posledica može da nastane manjak samopouzdanja, prolongirani bes, ali i razni strahovi i depresivne misli.
Za razliku od njih, postoje i konstruktivni konflikti, u njima glavnu ulogu igra nenasilna komunikacija. Ona omogućava realno sagledavanje ciljeva i motiva i aktivnu razmenu informacija i mišljenja. Na taj način je sukob kanalisan u motivaciju za postizanjem rešenja, što doprinosi ličnom razvoju i pojedinca i grupe.
Ukoliko ne možete sami da upravljate konfliktima, potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Upravljanje stresom
Upravljanje stresom je važan korak za očuvanje kako mentalnog, tako i fizičkog zdravlja.
Savremeno doba karakteriše stres. Gotovo da ne postoji osoba na svetu koja se sa njim ne suočava. Zapravo, stresne situacije su prisutne svakog dana u životima mnogih, provlačeći se kako kroz privatne, tako i poslovne aktivnosti.
Iako ljudi smatraju da su sami događaji oko njih “krivci” za stres, situacija je drugačija. Način na koji reagujemo na svakodnevne pojave, kako ih doživljavamo i objašnjavamo dovodi do stresa. S obzirom da su misli i emocije deo nas samih, kontrola stresa, zaista, je moguća.
Koji su najbolji načini za to otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Koji su glavni izazivači stresa?
Prvi korak za upravljanje stresom jeste njegovo razumevanje, kao i otkrivanje izvora problema. Kako glavnu ulogu ima personalni doživljaj stresa, tj. naše emocije uzroci su individualni. Oni, pre svega, zavise od našeg iskustva, trenutnog raspoloženja, ličnih osobina i drugih karakteristika ličnosti, pa se mogu podeliti u biološke, psihološke ili socijalne izazivače. Imajući u vidu ovu podelu, jasno je i zašto kod ljudi različiti delovi organizma stradaju prvi pod uticajem stresa.
Ipak, kao najčešći izazivači navode se nepostojanje jasnog cilja i svrhe u životu. Sa njim dolazi i loša organizacija u poslovima i loše upravljenje vremenom. Prokrastinacija je usko povezana sa ovim uzrokom, mada se često navodi i kao samostalni. Odlaganje obaveze stvara stalno kašnjenje u rokovima, pa je stres neizbežna pojava.
Preterana empatija može biti pokretač loše percepcije na okolinu. Briga prema jednom članu porodice, često prerasta u konstantno stanje, pa su ljudi koji stalno brinu o nečemu skloniji stresu.
Bes je jedna od najjačih negativnih emocija. Ujedno i najdestruktivnija, jer utiče na celokupno zdravlje. Samim tim su upravljanje stresom i kontrola besa usko povezani.
Zašto je neophodno upravljanje stresom?
Naš nervni sistem na stres reaguje reakcijom “fight or flight” (bori se ili beži). Odnosno, reakcijom kao da je pitanje života ili smrti. Tada dolazi do pojačanog lučenja adrenalina kako bi se telo pripremilo za savladavanje svih opasnosti. Ukoliko su učestale, ove reakcije slabe u velikoj meri psihu, pa vremenom dolazi do ozbiljnih psihičkih problema, kao što su anksioznost, depresija, razne fobije, napadi panike, problemi sa snom, poremećaji u ishrani, pad koncentracije, manjak samopouzdanja.
Dugoročna izloženost stresu ostavlja i ozbiljne fizičke posledice. Posebno je u opasnosti kardiovaskularni sistem, pa su infarkt miokarda, hipertenzija i vaskularne glavobolje u većini slučajeva izazvani stresom. Drugi na udaru je digestivni sistem, gde obično nastaju problemi sa varanjem, čir na dvanaestopalačnom crevu. Stres može da dovede i do bolova u mišićima, osećaja trnjenja u rukama i vrtoglavice.
Kako upravljati stresom?
Da biste sačuvali zdravlje, ali i kvalitet života morate da naučite da upravljate stresom. To svakako ne znači da ćete biti potpuno oslobođani od njega, već ćete postati imuni (rezilijenti).
Rezilijentnost predstavlja prilagodljivost promenama, sposobnost za adaptaciju. Ona se postiže vežbanjem koje omogućava razumevanje situacije i realni emocionalni stav prema njoj. Upravo je mindfulness najbolji način za stvaranje psihološkog imuniteta, pa je i najbolji način za upravljanje stresom. Zahvaljujući specijalnim tehnikama opuštanja i disanja misli se smiruju i dolazi do pozitivne energije i bolje koncentracije.
Redovna fizička aktivnost, takođe, je efikasna u upravljanju stresom. Važan faktor ima i zdrava ishrana i ujednačen životni ritam.
Ukoliko ne možete sami da kontrolišete stres tu je psihiloško savetovalište Sana.
Pročitaj Više