Partnerske svađe pred decom
Partnerske svađe pred decom nisu nimalo prijatne.
Srećan brak, ispunjen ljubavlju, razumevanjem i dobrim odnosima san je svih parova. Upravo je on osnov za napredovanje, kako u finansijskom pogledu, tako i u vaspitanju dece.
Nažalost, savremeno doba donelo je preopterećenje poslom, stres i nedostatak slobodnog vremena. Iako smo navikli na ovakav brz životni tempo svako od nas je makar jednom osetio nezadovoljstvo trenutnom situacijom. Ona se, pak, projektuje na porodični život, pa problemi u partnerskim odnosima postaju neminosvnost.
Sigurni smo da ne postoji par na svetu koji se nekada nije posvađao. Povremene nesuglasice, svađe, konflikti sasvim su normalna pojava u braku. Međutim, problem nastaje kada se žučna rasprava odigrava pred očima najmlađih. Naročito ako je praćena agresivnim stilom komunikacije ili bilo kakvim vidom fizičke agresije, uključujući i samo bacanje predmeta.
Upravo zbog toga vam psihološko savetovalište Sana otkriva kako partnerske svađe pred decom utiču na njih.
Da li partnerske svađe pred decom mogu da ostave trajne posledice?
Roditelji nisu svesni koliko zapravo njihove svađe određuju život deteta. S obzirom da porodica treba da bude sigurno mesto, gde svi problemi nestaju, rasprave dovode do sasvim suprotnog efekta.
Istraživanja su pokazala da čak i bebe registruju povišeni, ljutiti glas. Što se negativno odražava na najraniji razvoj, pa one počinju da osećaju nemir, nesigurnost, pa i strah. Nije redak slučaj da počinju da plaču bez ikakvog razloga, odbijaju hranu ili da imaju lošu komunikaciju sa okolinom.
Negativni uticaj po mentalno zdravlje dece nastavlja se i u narednim godinama detinjstva i adolescencije. Manjak samopouzdanja je jedan od glavnih pratioca čestih rediteljskih svađa. Naime, ova deca imaju osećaj stida, krivice i bespomoći usled rasprava kojima prisustvuju. Što vremenom ostavlja posledice na njihov socijalni i društveni život, dok pad koncentracije se odražava na učenje, tako da dolazi do stagniranja u napredovanju u školi.
Česte partnerske svađe pred decom mogu biti uzrok niza psihičkih problema. Anksioznost, depresija, razne fobije, nesanica samo su neki od njih, mada ne treba zanemariti ni moguće fizičke tegobe, poput neobjašnjivih glavobolja ili bolova u stomaku kod najmlađih.
Da li je izbegavanje rešavanja konflikata bolja opcija?
Prećutne svađe, glumljenje dobrih odnosa i neprijatna tišina podjednako loše utiču na klince kao i povišeni ton i vika.
Deca osećaju da nije nešto u redu u porodici, iako možda neće razumeti glavni razlog problema. što dodatno narušava njihovo samopouzdanje. U većini slučajeva misliće da su oni “krivci” za nesuglasice roditelja.
Istovremeno, gube poverenje u roditelje kada shvate da ih lažu, pa u kasnijim godinama dolazi do velikog međusobnog razdora.
Kako rešiti partnerske svađe?
Konstruktivna rasprava i nenasilna komunikacija jedino su sredstvo da sačuvate dobre odnose u porodici. Na taj način i deca će shvatiti da je ključ rešavanja konflikata kompromis, bez obzira što se mamino i tatino mišljenje razlikuju. Ujedno, naučićete najmlađe da poštuju tuđe stavove i različitosti u karakterima.
Stručnjaci savetuju da nikada pred detetom ne korisitite grube reči i psovke. Takođe, nemojte tražiti da ono bira stranu jednog od vas. I obavezno se potrudite da mališan shvati da ste rešili problem sa partnerom.
Ukoliko ne možete sami da rešite problem na miran način, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Govor tela
Govor tela je sastavni deo ličnosti čoveka. Svaki, pa i najmanji pokret, osmeh ili položaj tela, ima svoju poruku. Često toga nismo svesni, ali ovaj deo neverbalne komunikacije ima duboko značanje. Zapravo, govor tela je najbolja dopuna verbalnoj komunikaciji, dok u pojedinim situacijama može potpuno da je zameni, jer otkriva naše najskrivenije emocije, koje nismo iskazali rečima.
Imajući ovo u vidu ne čudi što ljudi sve veću pažnju posvećuju govoru tela svojih sagovornika. Prema najnovijim istraživanjima samo 7 odsto u komunikaciji pripada rečima, a 55 odsto odlazi na pokrete koji prate priču.
Da govor tela, zaista, poseduje veliku moć najbolje pokazuje podatak da on u čak 60 odsto slučajeva ima presudnu ulogu pri formiranju prvog utiska. Zbog toga vam psihološko savetovalište Sana otkriva kako da pročitate govor tela. Odnosno, signale koje vam druga osoba šalje.
Kako se razvija govor tela?
Govor tela poznat je od davnina. Još su stari narodi primećivali karakteristične znake ne samo kod čoveka, već i kod životinja. Međutim, tek u 17. veku se javlja veće interesovanje naučnika za njihovo istraživanje. Tako je doktor i fizičar Džon Bulver napravio šemu pokreta kojom je dokazao da se svako stanje i osećanje može iskazati određenim pokretom.
Iako je pojava biheviorizma početkom 20. veka ponašanje usmerila u drugi pravac, istraživanje govora tela zahvaljujući Vilhelmu Rajhu nije prekinuto. Ovaj psihoterapeut je osnivač telesne psihoterapije koja u prvi plan ističe, upravo, telesnu ekpresiju.
Naime, baš kao što se različiti stilovi komunikacije razvijaju tokom godina, tako se neverbalni znaci stiču socijalnim učenjem. Ipak, njih u izvesnoj meri određuje i nasleđe, što znači da pojedine pokrete tela u našem ponašanju preuzimamo od roditelja.
Ne treba zanemariti ni činjenicu da se govor tela različito tumači u različitim kulturama. Tako direktni pogled na taštu u pojedinim plemenima u Keniji se smatra neprikladnim, dok je u Nigeriji strogo zabranjeno gledanje u oči osoba koje su na višem položaju. U Indiji je, pak, rukovanje sa samim sobom, sasvim normalno, što, složićete se, nama deluje čudno.
Pogled koji kaže više od reči
Kada se pomene govor tela prva asocija mnogima jesu oči. Zato, prilikom razgovora obratite pažnju kako vas sagovornik posmatra.
Spušteni pogled je jasan znak da osobi nedostaje samopouzdanje, mada može biti i signal da izgovara laž.
Fiksiranje pogledom, naročito, nepoznatih odaje prekrivenu agresivnost. Često treptanje ukazuje na nervozu, dok prevrtanje očima odaje nepoštovanje.
Ukoliko osoba sa kojom pričate povremeno skrene pogled dok joj na licu stoji osmeh budite sigurni da joj je u vašem društvu veoma prijatno. Sa druge strane, prazno gledanje u jednu tačku pokazuje da je vreme da promenite temu, jer je vašem sagovorniku dosadno.
Obratite pažnju na položaj ruku i nogu
Svima je dobro poznato da prekrštene ruke jesu odbrani položaj, što znači da je osoba rezervisana i da želi da se distancira od vas. Ruke na bokovima najčešći su položaj dominantnih ljudi ili u situaciji kada nastoje da vam nametnu svoje mišljenje.
Iako se ranijih godina smatralo da je gestikuliranje odlika nestabilnih osoba, nove studije pokazuju da su u pitanju topli i energični ljudi. Ipak, u tome ne treba preterivati, jer onda se odaje utisak da sagovorniku ne možete verovati.
Skrivanje ruku u džepove ili iza leđa, kao i pogrbljeni položaj tela znači da osoba krije nešto, a cupkanje i prebacivanje težine sa noge na nogu da je nervozna, nestrpljiva ili uplašena.
S obzirom da položaj našeg tela ima veliki uticaj ne samo u društvenom životu, već može da odredi uspeh na razgovoru za posao, klinički psiholog Mr Ana Gligorić je tu da vas nauči kako da se postavite u određenoj situaciji.
Pročitaj Više
Granični poremećaj ličnosti
Granični poremećaj ličnosti jedna je od nedovoljno istraženih oboljenja. Još uvek nije jasno šta tačno uzrokuje ovu vrstu poremećaja, ali istraživanja su pokazala da genetika, struktura i funkcija mozga, kao i kulturni i društveni faktori igraju važnu ulogu. Takođe, okruženje u kom se pojedinac nalazi može da dovede do povećanog rizika pojave graničnog poremećaja ličnosti.
Porodična istorija oboljenja je od velike važnosti, jer postoji šansa da osoba, čiji blizak član porodice ima problem sa graničnim poremećajem ličnosti, takođe razvije ovaj problem.
Istraživanja su pokazala i da osobe sa ovim poremećajem imaju strukturne i funkcionalne promene u mozgu, a naročito u oblastima koje kontrolišu impulse i emocionalne reakcije. Ipak, nije definisano da li su ove promene faktori rizika, ili su uzrokovane poremećajem. Ujedno, veliki broj ljudi koji ima granični poremećaj ličnosti doživeli su traumatične događaje poput zlostavljanja, napuštanja i slično.
Studije su pokazale da osoba bilo kada u toku života može da razvije granični poremećaj ličnosti.
Šta je granični poremećaj ličnosti?
Granični poremećaj ličnosti je vrsta psihičkog oboljenja koje karakterišu promene raspoloženja, ponašanja, kao i samopouzdanja. Ovakve nagle promene rezultiraju impulsivnim radnjama i problemima u odnosima sa drugim osobama. Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti mogu da dožive snažne epizode ljutnje, depresije i anksioznosti koje mogu da traju nekoliko sati ili nekoliko dana.
Granični poremećaj ličnosti uzrokuje da osoba bude nestabilna – njeni odnosi sa drugim ljudima, raspoloženja, razmišljanja, ponašanje, pa čak i identitet. Samopouzdanje, ciljevi, i osećanja često se menjaju, pa se i osoba neretko oseća zbunjeno.
Ovi ljudi imaju tendenciju da budu veoma osetljivi. Male stvari i sitnice mogu da izazovu izuzetno intenzivne reakcije. Ujedno i kada se osoba jednom iznervira, treba joj mnogo vremena da se smiri. Takva emocionalna promenljivost i nesposobnost da se umire, dovodi do impulsivnog i nesmotrenog ponašanja. Kasnije mogu da osećaju sram i krivicu.
Granični poremećaj ličnosti može da izazove brojne probleme u svakodnevnom životu i da onemogući normalno funkcionisanje. Ovaj poremećaj najčešće se javlja u ranoj odrasloj dobi, a neretko se pogoršava sa godinama.
Granični poremećaj ličnosti – Znakovi i simptomi
Granični poremećaj ličnosti manifestuje se na mnogo različith načina. Reč je o poremećaju koji karakteriše crno-beli način razmišljanja.
Ljudi sa graničnim poremećajem imaju tendenciju da stvari gledaju iz krajnosti u krajnost, odnosno smatraju da je sve ili mnogo dobro ili mnogo loše.
Osnovni znakovi i simptomi koji ukazuju na ovaj poremećaj su:
- Izraženi napori da se izbegne stvarno ili umišljeno napuštanje ili prekid komunikacije
- Obrazac intenzivnih ili nestabilnih odnosa sa porodicom i prijateljima
- Iskrivljena i nestabilna slika o sebi ili osećaj za sebe
- Impulsivna i opasna ponašanja
- Ponekad se javlja i samopovređivanje
- Samoubilačke misli ili pretnje
- Hronični osećaj praznine
- Neprimeren i intenzivan bes
- Poteškoće sa poverenjem
- Osećaj disocijacije
Ne javljaju se svi simptomi odjednom, već neke osobe imaju samo neke od simptoma koje pokreću naizgled obični događaji. Težina i učestalost simptoma variraju od osobe do osobe i težine bolesti.
Test – Da li imam granični poremećaj ličnosti?
Psiholozi su utvrdili da ukoliko osoba prepozna pet od navedenih devet simptoma, najverovatnije ima problem sa ovim poremećajem. Pažljivo pročitajte pitanja, razmislite i pokušajte da iskreno odgovorite na njih:
1. Strah od napuštanja
2. Nestabilne prijateljske i porodične veze
3. Nestabilna slika o sebi
4. Impulsivno i samo-destruktivno ponašanje
5. Tendencija da naškodi sebi
6. Ekstremne promene raspoloženja
7. Hronični osećaj praznine
8. Eksplozivan bes
9. Osećaj sumnjičavosti i gubljenje osećaja sa realnošću
Ukoliko prepoznate pet od navedenih devet najčešćih i najupečatljivijih simptoma, verovatno je da imate problem sa graničnim poremećajem ličnosti. Ipak, i ako je to slučaj, znajte da je to stanje promenljivo i izlečivo.
Kako da pomognete sebi?
Nekada je granični poremećaj ličnosti bilo teško tretirati, ali danas, sa napretkom medicine, mnogo je lakše. Primenom najnovijih metoda lečenja, kao i lekova, osobe sa ovim poremećajem mogu da žive normalnim, pa čak i poboljšanim kvalitetom života. Neophodno je da osobe sa graničnim poremećajem dobiju tretman na vreme. Tokom lečenja je potrebno biti strpljiv i ne očekivati rezultate preko noći. Pacijentima je neophodna i podrška najmilijih koji treba da budu uz njih.
Testiranje obavlja licencirani psihijatar, psiholog ili klinički socijalni radnik koji ima iskustva u uspostavljanju dijagnoze. Najpre se obavlja intervju, a potom lekarski pregled. Ponekad se ova vrsta poremećaja javlja u kombinaciji sa drugim bolestima. Osoba sa graničnim poremećajem ličnosti može da ima i problem sa depresijom, bipolarnim poremećajem, anksioznošću i slično.
U psihološkom savetovalištu SANA pružamo brojne vrste savetovanja, kako individualno, tako i partnersko. Ujedno, razgovor sa stručnom osobom možete da obavite kako uživo, tako i putem Interneta koristeći Skype ili chat savetovanje. Ukoliko želite savetovanje uživo, pojedinačna seansa traje 50 minuta, dok bračna terapija traje 80 minuta.
Nastojimo da vam pružimo prijatno i sigurno okruženje i da pomognemo da prevaziđete bilo koji problem. Kontaktirajte nas i zakažite Internet ili uživo savetovanje. Mi znamo da možemo da pomognemo!
Pročitaj Više
Stilovi komunikacije
Stilovi komunikacije predstavljaju osnovu naše ličnosti. Zapravo, način na koji komuniciramo sa drugima mnogo govori o nama. Posebno u stresnim situacijama ili kada je potrebno ostaviti dobar utisak.
U svakom čoveku leži dominantan stil ophođenja, mada nije isključeno da se on promeni vremenom, kao da se i preplete sa drugim.
Imajući u vidu da konflikti u radnom okruženju i problemi u partnerskim odnosima zavise od dobrog međusobnog odnosa psihološko savetovalište Sana vam otkriva koji su stilovi komunikacije zastupljeni.
Agresivni stil komunikacije
Baš kao što i sam naziv kaže ovaj način komunikacije se odlikuje izvesnom agresivnošću. Odnosno, osoba želi njime da nametne dominaciju, pokazujući drugima da ima veća prava od njih. Zbog toga ne uvažava njihovo mišljenje i potrebe, već je jedino važno da svoje zadovolji. Da bi to postigla spremna je da ponizi sagovornika, pa čak i da ga rečima napadne i kritikuje.
Agresivnu komunikaciju prate niz neverbalnih znakova. Unošenje u lice, nestrpljivo i intenzivno gestikuliranje, mrštenje, zauzimanje što većeg prostora, zastrašujuće držanje tela sa rukama na bokovima ili u raskoračenom stavu – samo se neki od pratećih efekata tokom razgovora.
Ovaj stil komunikacije možete prepoznati i po određenim rečenicama, kao što su: “Imam pravo”, “Duguješ mi”, “Uradi kako ti ja kažem”…
Iako deluju superiornije, ovim osobama, neretko, nedostaje samopouzdanje, dok pojedini imaju i strah od gubitka kontrole.
Pasivni stil komunikacije
Pasivni sagovornici sebe stavljaju u drugi plan. Naime, zbog osećanja krivice, staha od odbacivanja ili stida, spremni su da stave potrebe drugih u prvi plan, bez obzira što mogu negativno da se odraze na njih same, pa ne čudi što se često osećaju ogorčeno i zbunjeno, jer ignorišu sopstvena osećanja.
S obzirom da nemaju kontrolu nad svojim životom, nije redak slučaj da se suočavaju sa depresivnim mislima i anksioznošću. Samim tim se javljaju i karakteristična razmišljanja da su manje vredni od drugih. Zatim, da niko ne poštuje njihova osećanja, niti da iko smatra njihovo mišljenje važnim.
Pasivni (submisivni) stil se karakteriše i pasivnim govorom tela. Što znači da ove osobe u toku razgovora drže glavu pognutu, ramena povijena, izbegavaju direktni kontakt očima, tiho pričaju, tj. nastoje da što više budu neupadljive, pa ćete od njih obično čuti i rečenice: “Svejedno mi je”, “Nema veze”, “Kako vi kažete” isl.
Pasivno-agresivni stil komunikacije
Kombinacija 2 suprotna stila komunikacije, zaista, je moguća. Ona se ogleda u agresivnom ponašanju koje se ne iskazuje otvoreno, već je prekriveno. Pa na površinu izbija pasivna komunikacija, ali sa sasvim drugačijim karakteristikama. Umesto poniznosti, rečenice su ispunjene notom ironije i sarkazma.
Ovaj vid komunikacije najčešće ide uz tvrdoglave osobe, pa i mrzovoljne koje su frustrirane, jer ne mogu da se izraze na pravi način, pa misle da ih drugi ne razumeju i da se loše ophode prema njima.
Pasivno-agresivni stil komunikacije se prepozanje mrmljanjem, a ne jasnim govorom. Dok se izraz lica ne podudara sa stvarnim osećanjima. Tako na primer mogu se osmehivati kada su ljuti ili, pak, pokazati preterano oduševljenje prisustvom osobe koja im nije draga. Svakako, ove ekspresije se lako uočavaju kao lažne.
Asertivni stil komunikacije
Kada su u pitanju različiti stilovi komunikacije najpoželjnijm i najkonstruktivnijim se smatra aserativna komunikacija. Njena osnovna odlika jeste kompromis između sopstvenih želja i potreba drugih.
Osobe koje vode ovakvu vrstu komunikacije umeju da se izbore za sebe, ali isto tako umeju da saslušaju i pohvale sagovornika. Takođe, spremni su da prihvate odgvornost za svoja dela, da priznaju grešku, pa ako treba i da se izvine.
U neverbalnoj komunikaciji izražen je opušteni položaj tela i direktni kontakt očima, ali bez prenaglašene gestikulacije i intonacije. Na taj način je pokazana povezanost sa drugima. Istovremeno, sprečena je bilo kakva manipulacija sa druge strane.
Asertivnost nam omogućava da brinemo o sebi kroz zdrave odnose sa drugima. Ukoliko ne možete sami da je razvijete, potražite pomoć psihiloškog savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta
Razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta je značajna.
Život svakog čoveka prožet je radosnim, ali i tužnim trenucima. Stres, bolesti, konflikti u radnom okruženju, egzistencijalni problemi, pa i gubitak bliske osobe postali su naša svakodnevica. Iako sa mnogima možemo uspešno da izborimo, tokom godina oni postepeno narušavaju kako naše fizičko, tako i mentalno zdravlje.
Nažalost, često nismo svesni njihovog postojanja, te signale koje nam telo šalje tumačimo na pogrešan način, javljajući se lekarima opšte prakse i specijalistima. Pojedini ljudi, pak, psihičke tegobe posmatraju kao odraz slabosti, koje će vremenom same od sebe nestati, baš kao što su se pojavili.
Ovakva i slična razmišljanja ne samo da nam ne pomažu, već donose veće tegobe. Međutim, čak i kada shvatimo da nam je pomoć potrebna pred nama se postavlja pitanje kome se obratiti.
Imajući u vidu ovu dilemu psihološko savetovalište Sana vam otkriva koja je razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta.
Psihijatar
Razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta, pre svega, se ogleda u obrazovanju. Psihijatar je stručnjak koji je završio medicinski fakultet i specijalizaciju iz psihijatrije. Zbog toga se njegov pristup u lečenju zasniva na medicinskom modelu, što znači da pacijent dolazi u određenu državnu ili privatnu medicinsku ustanovu gde psihijatar uzima anamnezu na osnovu koje postavlja dijagnozu.
Nakon određivanje vrste poremećaja psihijatar prepisuje lekove. Upravo je primena farmakoterapije glavna razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta.
Takođe, psihijatar u svom radu donosi odluke o vrsti lečenja, tj. da li je potrebno zadržavanje na bolničkom odeljenju ili je dovoljno kućno lečenje i ambulantno posmatranje.
Posle medicinske podrške, obično se pacijent upućuje na određen tretman kod psihologa ili psihoterapeuta.
Psiholog
Psiholog se postaje diplomom na studijama psihologije u trajanju od minimum 4 godine. Psihologija je, zapravo, najopštija nauka o ličnosti kao celini, pa svoju primenu nalazi u mnogim nemedicinskim ustanovama.
Za razliku od psihijatara, psiholozi obično rade sa ljudima koji ne pate od težih psihičkih tegoba, već se u određenom životnom dobu suočavaju sa problemima. Tako, na primer, njima se obraćaju za pomoć osobe koje ne mogu da se izbore sa partnerskim nesuglasicama, razvodom, strahovima i teskobama koje narušavaju kvalitet života, zatim manjkom samopouzdanja, problemima sa učenjem, pa i vaspitanjem dece. Mada ne treba zanemariti činjenicu da su individualna i porodična psihoterapija važan korak u lečenju depresije, anksioznosti, bolesti zavisnosti…
S obzirom da nisu lekari, pristup psihologa se zasniva na posmatranju, razgovoru, psihološkom testiranju, kao i psihološkom savetovanju i primeni različitih psiholoških tehnika.
Posebna vrsta psihologa je klinički psiholog. On ima šire znanje iz oblasti psihologije i osposobljen je za rad u kliničkim ustanovama, kao deo tima zajedno sa psihijatrima, pedijatrima, lekarima opšte prakse, socijalnim radnicima.
Psihoterapeut
Psihoterapeut ili psihoanalitičar predstavlja jedinstveni spoj psihologa i psihijatra, ali se njime mogu baviti i stručnjaci iz drugih oblasti humanističkih nauka, kao što su pedagozi, sociolozi, defektolozi, socijalni radnici.
Zvanje se stiče specijalnim edukacijama koje su orijentisane na određenu oblast psihoterapije. Njihov rad se zasniva na psihoanalizi i sprovođenja potrebnog psihiloškog tretmana.
Svaki problem je rešiv, a u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana i klinički psiholog Mr Ana Gligorić.
Pročitaj Više