Psihološka važnost vežbanja
Psihološka važnost vežbanja je višestruka.
Brz životni tempo glavna je odlika modernog društva. Čini se nemogućim da se pored brojnih privatnih i poslovnih obaveza posvetite sebi i stvarima koje volite. Svako do nas je makar jednom propustio druženje sa prijateljima, dugoočekivani odmor se pretvorio samo u san, pa i odmaranje nedeljom postalo je nedostižno.
U ovakvoj rutini ne čudi što većina ljudi ostavlja po strani bavljanje nekom fizičkom aktivnošću, pa planove za odlazak na bazen ili u teretanu pomera za narednu nedelju ili, čak, naredni mesec. Međutim, i lagana rekreacija 3 puta nedeljno imaće neverovatni uticaj na vaš život. Svakako, redovno vežbanje daće vam energiju neophodnu za savladavanje svakodnevnih zadataka. Dok na skladnu figuru koju ćete postići ne trebamo vas ni podsećati. Pored fizičkih prednosti, nemojte da zaboravite da fizička aktivnost pozitivno utiče i na mentalno zdravlje.
Zbog toga vam psihološko savetovalište Sana otkriva u čemu se ogleda psihološka važnost vežbanja.
Psihološka važnost vežbanja je velika, jer utiče na moždane funkcije
Iako mnogi um i telo posmatraju kao dve različite celine, one, zapravo, rade i razvijaju se zajedno, pa promene u jednom indirektno utiču na drugi. Najbolji dokaz za to jeste psihološka važnost vežbanja za funkcionisanje mozga.
Naime, naučno je dokazano da kardio vežbe doprinose stvaranju novih nervnih ćelija u odraslom dobu. Odnosno, dovode do neurogeneze kojim se čuvaju kognitivne i intelektualne sposobnosti. Ovaj proces je naročito značajan ako se ima vidu da deo ljudskog mozga, koji je važan za pamćenje i učenje, prestaje da proizvodi nove ćelije oko 13. godine.
Takođe, studije pokazuju da bavljenje sportom jača kreativnost i mentalnu energiju. Dakle, ako vam treba inspiracija, dobra ideja može se roditi tokom šetnje ili trčanja.
Vežbanje nas oslobađa stresa!
Druga psihološka važnost vežbanja jeste popravljanje raspoloženja.
Bez obzira kojim se poslom bavite, stres je verni pratilac. Njemu se mogu pripisati mnogi zdravstveni problemi – počev od glavobolje, pa do gastrointestinalnih tegoba.
Srećom, razvoj bolesti se može izbeći redovnim vežbanjem. Kako prilikom fizičkog napora srce brže radi, veći broj otkucaja pospešuje proizvodnju neurohormona u mozgu. Oni ne samo da utiču na raspoloženje, već negativne automatske misli pretvaraju u pozitivno razmišljanje. Zapravo, podstiču centralni i simpatički nervni sistem da komuniciraju kako bi vaše telo učinili spremnijim za reagovanje na stresne situacije.
Ujedno, vežbanje umiruje um, obezbeđujući zdraviji san, pa je značajna pomoć kod ljudi koji pate od insomnije.
Psihološka važnost vežbanja kod psihičkih problema
Mnogi psihološki problemi mogu se otkloniti vežbanjem. Razlog za to leži u činjenica da fizička aktivnost podiže nivo endorfina, koji donosi osećaj sreće, sa njim nestaju i depresivne misli.
Studije pokazuju da vežbanje leči blagu i umerenu depresiju i anksioznost jednako efikasno kao i lekovi. S obzirom da je u pitanju sasvim prirodna terapija ne postoji opasnost od pojave nuspojava kao kod medikamenata.
Što se tiče velike depresije umerena rekreacija tokom nedelje smanjuje rizik od njene pojave za 26 odsto. Dok fokusiranje tela tokom izvođenja vežbi pomaže nervnom sistemu da se oslobodi traumatične reakcije koja vodi ga ispoljavanju simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja.
U zdravom telu je zdrav duh, zato još danas pronađite vremena za rekreaciju!
Pročitaj Više
Porodična psihoterapija
Porodična psihoterapija je važan deo terapije modernog doba.
Porodica je najvažnija stvar na svetu. Ona je izvor ljubavi, podrške i vaspitanja. Zapravo, porodica je temelj svih drugih životnih puteva i odluka, kao i zona komfora i sigurnosti u teškim danima.
Nažalost, najveći bol i tuga vezani su upravo za nju, jer se ona razvija i raste zajedno sa svojim članovima. Tako da svaka značajna promena zahteva prilagođavanje. Dolazak bebe, preseljenje, samo su neke od prekretnica koje očekujemo u životu. Međutim, pojedine krize, kao što su neverstvo ili gubitak bliske osobe, javljaju se iznenada i mogu drastično da naruše, do tada, skladne porodične odnose, pa je neophodna pomoć stručnjaka da bi se povratila poljuljana ravnoteža.
Koje probleme može da reši porodična psihoterapija otkriva vam u ovom blogu psihološko savetovalište Sana.
Šta je porodična psihoterapija?
Porodična psihoterapija predstavlja vrstu psihološkog savetovanja koje je usmereno na poboljšanje međusobnih odnosa svih članova porodice, samim tim i na rešavanje konflikata. Za razliku od drugih pristupa ona obuhvata kako rad sa pojedincem, tako i sa partnerima i čitavom užom porodicom.
Naime, ona posmatra porodicu kao celinu koja je veća od zbira njenih pojedinačnih delova, tj. njenih članova. Ujedno, sagledava pojedince i kao individue i kao delove porodičnog sistema, što znači da promena kod jednog člana utiče na druge, pa i na čitav porodični sistem.
Iako su tragovi vidljivi od davnina, ova vrsta savetovanja razvijena je u pokretima za socijalni rad u 19. veku u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, da bi kao grana psihoterapije nastala 50-ih godina, sa osnivanjem Američkog udruženja bračnih savetnika. U početku se najvećim delom zasnivala na psihoanalizi i teorijama socijalne psihijatrije, kasnije je uvedena i Bihejvioralna terapija.
Razvoj je nastavljen u narednim decenijama. Tako su se 60-ih godina pojavile različite škole porodične terapije, a 70-ih psihički problemi, pa i mnoge psihoze su povezane sa porodičnim odnosima.
Danas, ova vrsta psihoterapije uključuje niz pristupa, kao što su strukturalna terapija, konstruktivna, narativna, nedirektivna, multisistemska, kognitivno bihejvioralna terapija i mnoge druge.
Koje probleme rešava porodična psihoterapija?
Porodična psihoterapija ima za cilj otklanjanje svih psiho-socijalnih problema koji ometaju njeno funkcionisanje. Najčešće se oni odnose na pitanja roditeljstva, bračnih nesuglasica, tugovanje zbog smrti, socijalne adaptacije, razvoda. Nije redak slučaj da se parovi jave kada nastupi postporođajna depresija ili kriza srednjih godina.
Porodična psihoterapija je veoma efikasna kod bolesti zavisnosti, trauma, zatim poremećaja ishrane, anksioznih i depresivnih stanja…
Porodična psihoterapija je proces koji traje!
Nijedan problem ne može da nestane preko noći, pa tako ni ova vrsta terapije ne može automatski da reši međusobne konflikte. Ipak, može da pomogne da spoznate sebe, ali i da bolje razumete svoje bližnje, odnosno pokazuje nam koliko su istovremeno važni briga o sebi i empatija.
Imajte u vidu da uspeh ove, kao i svake druge terapije, zavisi od motivisanosti da se posvetite rešavanju problema. To podrazumeva redovni dolazak svih članova i saradnju tokom seanse.
Nemojte da dozvolite da vaša porodica pati, kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Šta je derealizacija?
Šta je derealizacija? Pitanje koje poslednjih godina sve češće postavljaju ljudi širom sveta.
Ljudski um je neverovatna kombinacija mašte i svesti o realnosti. Iako je još uvek nepoznanica mnogi će se složiti da je u pitanju savršeni mehanizam koji neumorno radi. Zahvaljujući njemu razumemo svet oko nas, razvijamo odnose sa drugim ljudima i pravimo planove.
Zapravo, čovek svesnim delom svog uma razmišlja, a sve zamisli se, pak, slivaju u podsvesni deo. Upravo je on stvaralačka snaga i sedište najdubljih emocija. Međutim, na njega se odražavaju i svi negativni događaji, problemi, pa i stres sa kojim se svako od nas suočava, pa nije redak slučaj da, kao posledica uspona i padova, dođe do „razdvajanja“ između svesti i podsvesti u ljudskom mozgu. I dok su depresija i anksioznost svima dobro poznati, pojedini poremećaji toliko su neobični da je teško poverovati da oni uopšte postoje. Jedan od retko primetnih pratioca modernog doba jeste derealizacija.
Šta je derealizacija otkriva vam psihološko savetovalište, Sana.
Šta je derealizacija i kako se javlja?
Derealizacija je jedna od 4 vrste disocijativnih poremećaja u kojima postoji fragmentirano odstupanje identiteta, sećanja i / ili svesti od stvarnosti.
Prema definiciji: „predstavlja stanje u kojem svest o spoljašnjem svetu postaje čudna ili nerealna“. Tada se okruženje čini nerealnim. Odnosno, osoba ima utisak da je sve oko nje odvojeno nekom nematerijalnom i neshvatljivom granicom, pa spoljašnjost doživljava kao film ili san.
Procenjuje se da je gotovo pola stanovništa makar jednom doživelo osećaj derealizacije. Čak je i čuveni Sigmund Frojd pri poseti Akropolju bio toliko očaran prizorom da mu se učinio nestvarnim. Upravo je njegovo objašnjenje šta je derealizacija svrstano u kategoriju psihoneurotskih poremećaja, u prva 2 izdanja Dijagnostičkog i statističkog priručnika mentalnih poremećaja.
Šta je derealizacija i koji su njeni simptomi?
Poremećaj derealizacije se može javiti još u doba adolescencije, najčešće oko 16. godine života. Samo 5 odsto slučajeve se razvija nakon 25. godine. Dok u srednjim godima veoma retko.
S obzirom da podjednako pogađa i muškarce i žene važno je znati koji su simptomi kako bi se problem na vreme prepoznao.
Osim karakterističnog znaka koji je dat u samom objašnjenu šta je derealizacija, česta je izmenjena vizualizacija, pa stvari i okruženje deluju mutno, iskrivljeno, bezbojno, dvodimenzionalno, veštačko. Zato mnogi pacijenti imaju osećaj da se nalaze u providnom mehuru kroz koji posmatraju svet. Drugi, pak, imaju problem sa prostornom udaljenošću i veličinom predmeta.
Derealizacija se može manifestovati i iskrivljenom percepcijom vremena tako da nedavni događaji deluju kao daleka prošlost. Ponekad se javlja osećaj emocionalne nepovezanosti sa bliskim ljudima, tj. kao da komunicirate sa virtuelnim likovima iz video igrice.
Da li je derealizacija isto što depersonalizacija?
Ljudi prilikom razmatranja pojma šta je depersonalizacija, a šta derealizacija često poistovećuju ova dva pojma. Oba dovode do iskrivljene svesti, ali trebate imati u vidu da kod depersonalizacije dominara svest o izmenjenoj ličnosti, dok se pri derealizaciji javlja osećaj da je okruženje izmenjeno.
Takođe, derealizacija nije isto što i psihoze, jer osobe sa ovi problemom znaju da njihov doživljaj nije stvaran. Što dodatno narušava kvalitet života i treba zaustaviti njeno napredovanje.
Najefikasniji način jeste kognitivno bihejvioralna terapija koja uči kako da prepoznamo i „blokiramo“ opsesivno razmišljanje da stvari nisu realne. Značajnu ulogu daju i tehnike usmerene pažnje – mindfulness. Naime, kroz svojevrsnu meditaciju postajemo svesni trenutka u kome se nalazimo, ujedno oslobađamo se ograničavajućih misli.
Ako ste primetili da imate čudnu svest o okruženju, vreme je da potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj VišeŠta je depersonalizacija?
Šta je depersonalizacija? Pitanje kojim se, danas, bave razna naučna istraživanja, mediji, pa i ljudi u svakodnevnim razgovorima.
Gotovo da ne postoji osoba na svetu koja se nije suočila sa problemima. Konstantni pritisak i stres da se napravi balans između poslovnih i privatnih obaveza je odlika savremenog društva. Osećaj beznađa i isrcpljenosti dodatno je pojačan kada nas u ovakvom brzom životnom tempu zadesi tragična situacija. Iako mnogi od nas uspeju da prevaziđu teške trenutke, postoje ljudi na koje one ostavljaju ozbiljne posledice po mentalno zdravlje.
Nije redak slučaj da je trag nevidljiv za okolinu – budite se, odlazite na posao, prihvatate pozive na druženja… I dok drugima delujete ispunjeno, vi se osećate otuđenim od sebe. U vašem umu čini se da ste u snu ili nerealnom svetu, a telo automatski obavlja stvari koje je i do tada radilo.
Procenjuje se da ovaj osećaj povremene doživi oko 40 odsto populacije, medjutim oko 2 odsto njih se sa tim suočava svakog dana.
S obzirom da pogađa sve veći broj ljudi, psihološko savetovalište Sana vam otkriva šta je depersonalizacija.
Šta je depersonalizacija i kako je definisana?
Reč “depersonalizacija” kao klinički izraz prvi je upotrebio Ludovic Douglas 1898. godine. Njime je želeo da ukaže na “stanje u kome postoji osećaj da misli i dela izmiču od nas, postajući čudni, tj. da postoji otuđenje ličnosti”. Upravo ovaj opis objašnjava šta je depersonalizacija.
Rane teorije o uzroku depersonalizacije povezuju je sa oštećenjem senzora. Tako ju je Maurice Krishaber objasnio kao patološku promena u modalitetima tela koje vode da se pacijent “oseća da više nije sam”. Učenik Carla Wernickea, pak, smatra da problem nastaje kada čulne komponente i pokreti proizašli iz njih nisu sinhronizovani.
Prema zvaničnoj definiciji: ”Depersonalizacija je patološki proces gubitka osećanja ličnog identiteta.” Ova izmena u doživljaju i svesnosti sebe, dovodi do osećaja nestvarnosti, odvojenosti, otuđenosti od sopstvenog tela.
Šta je depersonalizacija i kako je prepoznati?
Da biste znali šta je depersonalizacija morate prepoznati njene simptome.
Osećaj da se nalazite izvan svoga tela i da ste promatrač vlastitih misli, osećaja i pokreta je glavna karakteristika depersonalizacije. Ipak, ovo stanje ne treba porediti sa psihozama, jer su osobe koje pate od depersonalizacije svesne realnosti i “greške“ u svojoj percepciji.
Osim osećaja otuđenosti u simptome se ubrajaju i osjećaj kao da ste robot prilikom izvršavanja zadataka, osećaj kao da su vaše noge, ruke i glava iskrivljeni, povećani ili smanjeni. Zatim, emocionalna i fizička otupelost na svet oko vas i nedostatak emocija u sećanjima. Ponekad se ispoljavaju i fizički znaci, poput vrtoglavice, zujanja ili zamućenog vida.
Depersonalizaciju dodatno produbljuju opsesivne misli i ruminacija. Odnosno, neprekidna okupacija nametnutim i negativnim mislima, kao i razmišljanje kako izaći iz stanja koje je odavno postalo nepodnošljivo.
Depersonalizacija utiče na kvalitet života
Neprijatni osećaj otuđenosti stvara probleme sa koncentracijom, što se negativno odražava na produktivnost. Samim tim i na postizanje rezultata na poslu ili u školi, dok emotivna otuđenost može da dovede u pitanje odnose sa partnerom, porodicom i drugim bliskim ljudima. Zato ne čudi što se iz depersonalizacije često razvija depresija, anksioznost, pa i napadi panike.
U rešavanju problema važnu uloguju imaju psiholog i kognitivno bihejvioralna terapija. Zahvaljujući posebnim tehnikama osoba uči da usaglasi svoje misli o osećajima, kao i da na vreme prepozna psihološke konflikte koji mogu da dovedu do tegoba depersonalizacije.
Ukoliko i vas „muči“ osećaj otuđenosti, kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više